Evropska unija je praktično stavila tačku na svoju zavisnost od ruskog gasa – bar ako je suditi po rečima američkog ministra energetike Kristofera Rajta.
U intervjuu za CNBC Rajt je izjavio da su evropske zemlje “kategorički obećale” da će do kraja 2026. obustaviti uvoz ruskog gasa u bilo kom obliku. Još tokom 2025. moguće je povremeno kupovati gas preko spot ugovora, a ugovorene isporuke će važiti i naredne godine, ali, kako je naglasio, prvog januara 2027. “ruskog gasa više neće biti”.
Taj rok nije došao slučajno. Brisel je još u maju izneo plan za postepeni prekid kupovine ruskih energenata do kraja 2027. godine, ali se u međuvremenu pojavila ideja da se sve ubrza za čitavu godinu.
Rojters je krajem jula preneo da Evropski parlament ozbiljno razmatra mogućnost da se uvoz obustavi baš 2027. na samom početku. Drugim rečima, ono što je predstavljeno kao dugoročan proces, dobilo je jasan politički okvir i rok.
Amerika u svemu ovome vidi svoju priliku. Rajt je otvoreno rekao da je namera Vašingtona da u potpunosti preuzme ulogu glavnog snabdevača Evrope. Ne radi se tu samo o gasu – trgovinski sporazum zaključen krajem jula između Brisela i Vašingtona predviđa da se EU obaveže da postepeno napušta i rusku naftu, preusmeravajući kupovinu na američke energente.
Ipak, u priči se ne slažu svi. Mađarska je još jednom poručila da neće odustati od ruskog gasa. Budimpešta već duže vreme odbija zahteve SAD da prekine i kupovinu ruske nafte, jasno stavljajući do znanja da energetska sigurnost ima prednost nad političkim pritiscima. Takav stav, makar delimično, otvara pukotinu unutar EU koja pokušava da deluje jedinstveno u energetskim pitanjima.
Trenutno ruski gas do Evrope stiže samo preko jednog pravca – Turskog toka. Tranzit preko Ukrajine je zaustavljen, a upravo taj gasovod drži minimalni protok prema evropskom tržištu.
U Briselu se zato sve više govori o smanjivanju spot ugovora do kraja ove godine, zamrzavanju novih aranžmana i čak o ograničavanju uvoza urana. U paketu mera pominju se i dodatne akcije protiv tzv. “sive flote” tankera, koji prevoze energente zaobilaznim putevima.
Kontekst je, naravno, širi od samog energetskog pitanja. Odluka o odbacivanju ruskog gasa uvučena je i u pregovore o novom paketu sankcija – devetnaestom po redu – gde predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen naglašava da je reč o strateškom potezu.
Wašington, sa svoje strane, traži da se u diskusije dodaju i dodatne mere prema Kini i Indiji, uključujući carine, upravo zbog njihove saradnje sa Moskvom.
Rusija sve ove poteze vidi kao nezakonita ograničenja. Zvaničnici u Moskvi uporno ističu da su uspeli da smanje zavisnost od prodaje energenata. Ministar finansija Anton Siluanov je u martu 2025. podsetio da udeo nafte i gasa u državnom budžetu više nije presudan – svega četvrtina ukupnih prihoda dolazi iz tog sektora.
To je brojka kojom se želi poručiti da se ekonomska slika zemlje značajno promenila i da energetski sektor više nije jedini stub.
Da li će Evropa zaista izdržati bez ruskog gasa posle 2027? Na papiru plan izgleda čvrsto, ali ostaje pitanje kako će izgledati tržište kada dođe taj trenutak.
Jer planovi i rokovi često se sudaraju sa realnošću potrošnje i cenama na svetskom tržištu. A ono što se danas predstavlja kao strateška odluka, sutra može postati skupa obaveza – i za Brisel, i za Vašington.
