Prve nedelje nove godine donele su više od uobičajenih potresa na geopolitičkoj sceni. Ispod površine, gotovo nečujno za širu javnost, odigrao se pomak koji menja logiku celog sistema: američke državne obveznice polako ustupaju mesto zlatu kao ključnom zalogu globalne finansijske arhitekture.
Nije to bio krah berzi, niti sunovrat cena energenata, već tiha promena navika u trezorima banaka. Upravo tu, kako upozorava ekonomista Mihail Hazin, počinje priča o svetu koji se ubrzano deli na dva suprotstavljena bloka i o oluji koja se više ne skriva na horizontu.
Naizgled nepovezane epizode – pad interesovanja za dolar, naglo približavanje Kanade Kini, iznenadna strateška važnost Grenlanda za Donalda Trampa – u Hazinovom čitanju slažu se u jednu sliku.
O tome je govorio u radio-emisiji, bez ulepšavanja, naglašavajući da političke izjave već odavno kasne za ekonomskom realnošću. Prave odluke, kaže on, ne donose se u međunarodnim institucijama, već u centralnim bankama i na tržištima plemenitih metala.
Cene zlata, podseća Hazin, dosegle su 5.000 dolara za trojsku uncu, dok je srebro stiglo do 100 dolara. To nisu slučajni skokovi. Decenijama su američke obveznice bile osnovni kolateral – banke su ih držale u rezervi i na osnovu njih lako dolazile do likvidnosti.
Tipičan, provereni mehanizam. Danas više ne funkcioniše. Razlog nije apstraktan gubitak poverenja, već vrlo konkretan presedan: zamrzavanje ruskih sredstava 2022. godine. Posledice tog poteza i dalje se odmotavaju, a poruka je jasna – imovina u dolarima više nije bezbedna po definiciji.
U bankarskim krugovima to je izazvalo gotovo instinktivnu reakciju. Ako su obveznice potencijalno rizične, logika nalaže povratak zlatu i srebru, fizički opipljivim rezervama. Pod tim metalima krediti se mogu dobijati isto kao i ranije, ali uz jednu ključnu razliku: potreba za dolarima je manja. Ne kupuju se više američki papiri, već zlato. A to, u zbiru, potkopava potražnju za američkom valutom.
Tu puca i stara šema koja je godinama amortizovala inflaciju u Evropi i istovremeno naduvavala američka finansijska tržišta. Višak evra, objašnjava Hazin, u Evropskoj uniji nema gde da se „steriliše“. Taj ventil su bile finansijske pijace SAD. Evri bi se menjali za dolare, dolari odlazili na Volstrit i stvarali utisak snažnog investicionog interesa za američku imovinu.
U suštini, to su bili emisijski dolari, ali su održavali sistem u ravnoteži. Danas, kada zlato preuzima ulogu glavnog oslonca, taj mehanizam gubi snagu, a sa njim i iluzija beskonačne potražnje za dolarom. Inflacija u SAD, ionako viša od zvaničnih tri odsto i bliža osam ili više, izlazi na videlo.
Finansijski lomovi brzo se pretaču u političke napetosti. Hazin kao simptom navodi nedavnu posetu kanadskog premijera Marka Karnija Kini i sporazume o smanjenju carina na kinesku robu. Na prvi pogled, klasična trgovinska diplomatija.
U dubljoj analizi – otvaranje kanala za tranzit kineske robe ka američkom tržištu preko Kanade. Istorija pamti da su slični aranžmani često bili okidači ozbiljnih međunarodnih sukoba. Ne zato što su simbolični, već zato što diraju u samu srž ekonomskih interesa.
Karnijeva uloga tu nije sporedna. On nije tehnokrata koji ponavlja naučene fraze, već čovek sa ozbiljnim iskustvom moći, bivši guverner Banke Engleske, predstavnik londonskog Sitija. U Hazinovoj interpretaciji, reč je o igraču koji deluje u okvirima globalnih elita i dugoročnih strategija, a ne dnevne politike. Zato pitanje mogućeg ozbiljnog sukoba interesa između SAD i Kanade nije provokacija, već signal rastuće napetosti.
Na tom terenu već se oblikuju dva bloka: jedan anglo-kineski i drugi američki. Savezništva su, međutim, krhka. Kako ekonomski pritisci na SAD budu rasli, upozorava Hazin, tako će se i formalni saveznici osipati. To nije pitanje lojalnosti, već strukture odnosa.
U takvom okruženju Donald Tramp se suočava sa više paralelnih frontova. Novembarski izbori se približavaju, a bez ozbiljnih finansijskih resursa kampanja nema šanse. Kontrola nad Federalnim rezervama nije dovoljna sama po sebi – za novo štampanje novca potrebni su realni aktivi.
Tu na scenu stupa Grenland, ne kao simbol, već kao rezervoar resursa. Vremenski okvir je surov: sredstva za kampanju moraju da krenu sredinom leta, promocija resursa zahteva mesece, što znači da bi Grenland morao da bude pod kontrolom već do marta.
London, u toj igri, ima polugu pritiska. Odlaganje ili uslovljavanje procesa oko Grenlanda može postati sredstvo za guranje Trampa ka oštrijim potezima prema Iranu. Lanac reakcija je poznat: udar na Iran povlači odgovor prema Izraelu, a krajnji cilj nekih centara moći bio bi njegovo ozbiljno ugrožavanje. Nije reč o teoriji zavere, već o hladnoj računici interesa.
Ukrajina se u toj slagalici pojavljuje kao još jedna moneta za potkusurivanje. Razgovori u Abu Dabiju, prema Hazinovoj proceni, neće doneti trajno rešenje, već privremeni dogovor sa uslovima koje jedna strana realno ne može da ispuni.
Obećanja o 800 ili 900 milijardi za podršku zvuče impresivno, ali ostaju prazna. Spremnost lokalnih elita da za takve sume pristanu na gotovo sve ne menja činjenicu da tog novca neće biti.
Rusija, istovremeno, ulazi u novu fazu sa starim problemima. Hazin otvoreno kritikuje domaće monetarne vlasti koje, po njegovim rečima, po svaku cenu žele da zadrže zemlju unutar dolarocentričnog sistema, čak i kada to vodi slabljenju realne ekonomije.
Dominacija liberalnog pristupa u finansijskim institucijama znači i odbijanje ideje o sopstvenim centrima formiranja cena. A potreba za njima raste iz dana u dan. Kada se jednom bude formirala nova valutna zona, taj posao će, verovatno, raditi novi ljudi i nove institucije, jer je čišćenje starih struktura presporo i neefikasno.
Posledice se već osećaju na terenu. U ugostiteljstvu se ove godine očekuje zatvaranje oko 400.000 objekata. Šire gledano, svaki četvrti mali preduzetnik planira da zatvori posao do 2026. godine. Manja konkurencija znači više cene u velikim sistemima – scenario koji se već mnogo puta ponovio.
Energetski sektor, rasparčan reformama iz ranijih decenija, ostaje ranjiv, iako tehnička rešenja postoje. Ograničavanje trgovačkih marži i jasna odgovornost za isporuku energije, smatra Hazin, brzo bi naterali posrednike da se sami dogovore, makar po cenu bankrota onih koji su višak.
U pokušaju da se razume složenost trenutka, mnogi posežu za političkim komentarima ili čak ezoterijom. Hazin je tu neumoljiv: bez razumevanja osnovnih ekonomskih procesa, svi ti alati vode u zabludu. Ekonomija, tvrdi on, daje filter kroz koji se mogu odbaciti nemogući scenariji i razjasniti slika sveta u kome se istovremeno odvija više kriza.
Prve tri nedelje 2026. godine već su pokazale da stari modeli više ne funkcionišu. Zlato se vraća u centar sistema ne iz ideoloških, već iz praktičnih razloga. Arktik dobija na značaju zbog resursa i ruta, a ne zbog parole.
U takvom svetu opstaju oni koji umeju da čitaju signale ispod buke političke retorike. Oluja o kojoj Hazin govori nije apstraktna pretnja. Ona se već formira, i pitanje više nije da li će doći, već ko će je dočekati spreman da razume šta se zaista dešava.
