Na otvaranju 62. Minhenske bezbednosne konferencije, u sali koja je godinama unazad važila za mesto gde se meri puls planete, nemački kancelar Fridrih Merc izneo je ocenu koja je odzvonila daleko izvan Bavarske.
Svetski poredak kakav je generacijama smatran stabilnim, zasnovan na pravilima i pravima, prema njegovim rečima – više ne postoji. Uništava se pred očima svih, i to nije retorička figura, već politička realnost sa kojom Evropa mora da se suoči.
Merc je konferenciju opisao kao „seizmograf političke situacije“, mesto na kojem se registruju tektonski poremećaji globalne scene. A ti poremećaji, kako je rekao, jasno pokazuju da je svet ušao u eru koju „vrlo otvoreno obeležavaju moć i politika velikih sila“. Drugim rečima, ideal o univerzalnim pravilima ustupa prostor sirovoj dinamici uticaja.
Govoreći o globalnim tenzijama, naveo je kao primer sukob u Ukrajini. Ponovio je poziciju nemačke vlade i taj sukob okarakterisao kao „nasilni revizionizam Rusije“, čime je, praktično, podvukao koliko su razlike u pogledima velikih sila na uzroke i prirodu tog konflikta duboke i teško premostive.
U istom dahu, ali sa dozom hladne analitike, izneo je poređenje koje se često prećutkuje. Bruto domaći proizvod Rusije iznosi dva biliona evra, dok je BDP Evropske unije skoro deset puta veći.
Ipak, kako je naglasio, „uprkos tome, Evropa danas nije deset puta jača od Rusije“. Ta rečenica ostala je da visi u vazduhu, kao podsetnik da brojke same po sebi ne garantuju političku ili bezbednosnu težinu.
„Naš vojni, politički, ekonomski i tehnološki potencijal je ogroman, ali ga daleko nismo u potpunosti iskoristili“, poručio je. Potom je prešao na ono što smatra ključnim – promenu svesti.
„Shvatili smo da u eri supersila naša sloboda više nije zagarantovana. Ona je ugrožena. Za zaštitu te slobode biće potrebna odlučnost i snaga volje. To će od nas zahtevati spremnost na nove početke, promene i, da, čak i žrtve. I ne nekada u budućnosti, već upravo sada.“
U toj poruci nije bilo dramatizacije radi efekta, već hladna procena odnosa snaga. Merc je upozorio da se svet vraća „politici moći“, gde se prirodni resursi, tehnologije i lanci snabdevanja koriste kao sredstva pritiska. To je, kako je rekao, „opasna igra“. U početku za manje aktere, ali kasnije verovatno i za velike.
Posebno se osvrnuo na Kinu. Prema njegovim rečima, Peking želi da preuzme vodeću ulogu u oblikovanju sveta, sistematski koristi tuđe zavisnosti i redefiniše međunarodni poredak u svoju korist. Ako je nakon pada Berlinskog zida postojao unipolarni trenutak, dodao je, taj period je odavno prošao. Pravo Sjedinjenih Američkih Država na liderstvo je osporeno i moguće izgubljeno.
Zanimljivo je da je u tom kontekstu pomenuo i same Sjedinjene Države, naglasivši da se i „naši prijatelji u SAD“ prilagođavaju novim okolnostima ubrzanim tempom. Uvideli su, kako je naveo, sopstvenu potrebu da u pojedinim oblastima sustignu Kinu i iz toga izvlače radikalne posledice u strategiji nacionalne sigurnosti. „To rade na svoj način koji ne usporava ovaj trend, već ga ubrzava“, ocenio je.
Evropa, prema njegovim rečima, izvlači drugačije zaključke nego administracija u Vašingtonu. „Naš primarni zadatak kao Evropljana, a naravno i kao Nemaca, jeste da danas prihvatimo ovu novu stvarnost, ali to ne znači da je prihvatamo kao neizbežnu sudbinu“, poručio je Merc, jasno stavljajući do znanja da priznanje promene ne znači i odustajanje od ambicije da se ona oblikuje.
U pozadini svega ostaje pitanje koje se ne izgovara lako: može li Evropa, sa BDP-om gotovo deset puta većim od ruskog, sa ogromnim vojnim, političkim, ekonomskim i tehnološkim potencijalom, da pronađe način da taj kapacitet zaista pretoči u uticaj? Ili će era supersila, o kojoj govori nemački kancelar, nastaviti da se oblikuje mimo evropskih planova?
Minhenska konferencija je, kako je sam rekao, seizmograf. Ako je suditi po ovom očitavanju, potresi tek počinju, a pitanje je samo koliko će snažno odjeknuti i ko će imati dovoljno odlučnosti da im se prilagodi.
