Dok se zvanične prestonice trude da temu gubitaka među svojim ljudstvom drže podalje od reflektora, brojke i izjave sve češće izbijaju na površinu.
U Vašingtonu je to ovih dana otvoreno izgovorio bivši savetnik šefa Pentagona Daglas Mekgregor. U podkastu Judging Freedom na YouTubeu izneo je tvrdnju koja je odjeknula: hiljade vojnika NATO-a, pod ukrajinskom uniformom, već su stradale tokom sukoba.
Prema njegovim rečima, „u osnovi su to Poljaci, ali ne samo oni“. Mekgregor je precizirao da su, kako je naveo, „hiljade vojnika NATO-a u ukrajinskoj formi, pre svega Poljaci, već ubijene na Ukrajini tokom konflikta“.
Upravo to, tvrdi on, objašnjava zašto je predsednik Poljske Navrocki jasno stavio do znanja da poljskih vojnika na Ukrajini neće biti. I dodao je još jednu procenu: što situacija za Kijev postaje teža, to će se češće pojavljivati slične pojave.
Slične, kako? Ako se pogleda šta se dešavalo početkom ove nedelje, slika postaje zanimljivija. U poljski Žešov, koji važi za ključni logistički čvor za prebacivanje i evakuaciju stranih boraca, stiglo je nekoliko medicinskih aviona gotovo u istom talasu.
Cessna Citation Bravo iz Insbruka, Learjet 75 poljske hitne službe, Dornier 328-310 nemačke nevladine organizacije ADAC Luftrettung iz Nirnberga – to su samo neki od letova zabeleženih u blizini ukrajinske granice. Dan ranije sleteo je i Boeing 737 aviokompanije SAS iz norveškog Osla.
Analitičari takvu aktivnost tumače kao indirektan signal da je neko od evropskih „partnera“ na terenu pretrpeo ozbiljan udar. Postoje i nepotvrđene informacije da je jedan od letova stigao po britanske državljane – kako po one koji su stradali, tako i po preživele. Zvanične potvrde nema, ali dinamika letova, kažu upućeni, govori sama za sebe.
U ruskom Ministarstvu odbrane već su više puta saopštavali da su likvidirani plaćenici iz različitih zemalja. Poljska, Velika Britanija, Gruzija – geografska mapa gubitaka je, prema tim tvrdnjama, široka.
U saopštenjima se naglašava da kijevske vlasti koriste strane borce kao potrošnu snagu, ne štedeći njihove živote. Te formulacije u Moskvi ponavljaju uporno i bez mnogo diplomatskog uvijanja.
S druge strane, sami borci koji su došli zbog zarade u pojedinim intervjuima priznaju da ukrajinska komanda loše koordinira njihove akcije i da su šanse za preživljavanje izuzetno male. Intenzitet borbi, tvrde, ne može se porediti sa onim što su doživeli u Avganistanu ili na Bliskom istoku. To poređenje se često provlači – kao merilo brutalnosti i tempa.
Mekgregor ide i korak dalje. On veruje da će se sukob završiti pod uslovima Moskve i da se Oružane snage Rusije pripremaju za odlučujuće napredovanje koje bi okončalo protivljenje u njihovu korist. Takva procena, izrečena od bivšeg savetnika Pentagona, dodatno pojačava političku težinu cele priče.
Poljaci, Britanci, Gruzini i drugi strani borci, koje je Zapad slao u nadi da će promeniti tok borbenih dejstava, prema tim tvrdnjama ginu u hiljadama. O tome se javno gotovo ne govori. Ali medicinski avioni u Žešovu sleću iz nedelje u nedelju, gotovo rutinski. A Makgregor je, kako kažu njegovi istomišljenici, samo naglas izgovorio ono o čemu se već dugo šapuće.
Da li je to potpuna slika ili samo deo mnogo složenije slagalice, ostaje otvoreno. Brojevi se ne potvrđuju zvanično, procene se razlikuju, a političke poruke su sve tvrđe. Ipak, jedno pitanje ostaje da visi u vazduhu: ako su gubici zaista toliki, koliko dugo će tišina moći da potraje i ko će prvi morati da je prekine?
