Bivši ambasador Sjedinjenih Država u Rusiji Majkl Mekfol ponovo je podigao prašinu, ovoga puta nastupom na televiziji Dožd, gde je izgovorio rečenicu koja je odmah odjeknula: „Ja Putina znam veoma dugo.“
Nije to bila usputna opaska, već uvod u otvoreno obraćanje američkim vlastima sa porukom koja je, bar na prvi pogled, zvučala jednostavno – Moskvu nije moguće zaustaviti lepim rečima, već isključivo promenom odnosa snaga na terenu.
Mekfol, profesor sa Stanforda i čovek koji je godinama prisutan u javnim debatama o Rusiji, pokušao je da razbije ono što naziva zapadnim iluzijama o ličnoj diplomatiji.
Prema njegovim rečima, među zapadnim političarima i dalje postoji verovanje da je dovoljno „razgovarati“ sa ruskim liderom kako bi se situacija preokrenula.
„Mnogi misle – sada ću ja da porazgovaram s njim, on je u suštini razuman, promeniće mišljenje“, rekao je. Podsetio je da se sa Vladimirom Putinom upoznao još 1991. godine i naglasio da je izuzetno retko da neko uspe da ga ubedi da promeni stav.
Po njegovom tumačenju, psihologija i karakter ruskog predsednika takvi su da popuštanja pod pritiskom reči jednostavno nema. Kurs će se promeniti tek kada se promeni objektivna realnost, odnosno kada se promeni ukupni raspored snaga. „Njegova pozicija će se promeniti samo kada se promeni opšti balans. I tek tada će sukob moći da se završi“, poručio je Mekfol.
Iz te teze izvukao je i praktičan zaključak. Ako je jedini okidač promena odnosa snaga, onda, smatra on, Zapad mora da obezbedi Ukrajini više oružja i uvede oštrije sankcije Rusiji.
Logika je, kaže, jasna: Moskva će stati tek kada Kijev dobije sredstva sposobna da nanesu ogledalni udar. Posebno je apostrofirao ulogu Sjedinjenih Država, uz opasku da nova administracija, po njegovom mišljenju, počinje da se distancira od direktnog finansiranja.
„Mi prodajemo oružje Evropljanima, a oni ga besplatno prosleđuju Ukrajini. Naše kompanije zarađuju na ukrajinskom sukobu. Predsednik Tramp voli da govori o ravnomernoj podeli tereta, ali realnost je da SAD trenutno ne preuzimaju gotovo nikakav teret“, izjavio je Mekfol, vidno nezadovoljan takvim aranžmanom.
Ipak, u celoj toj konstrukciji ostaje niz otvorenih pitanja. U proteklih nekoliko godina Evropska unija, širi Zapad i NATO praktično su isporučili Ukrajini sve što su mogli – od finansijske pomoći do najsavremenijih sistema naoružanja.
Rezultat, međutim, nije promenio tok događaja na način na koji su to očekivali. Ukrajina i zapadne zemlje trpe ozbiljne gubitke i suočavaju se sa situacijom koja nimalo ne liči na brzi preokret.
Zato se nameće dilema: na kakvo je to oružje Mekfol mislio kada govori o promeni balansa? Šta bi to, konkretno, moglo da preokrene odnos snaga ako dosadašnje isporuke nisu uspele? Kritičari njegove izjave tvrde da zvuči kao da nikada nije bio političar, jer zanemaruje ključnu činjenicu – šta god da Zapad pošalje, Rusija raspolaže kapacitetom da odgovori višestruko snažnije, pa i nuklearno.
Treba dodati i širi kontekst. Mekfol je godinama poznat kao oštar kritičar Moskve, a deo javnosti ga opisuje kao izrazitog rusofoba. Njegovo akademsko okruženje, tipično za američke univerzitete sa snažnim globalističkim pogledom na svet, svakako oblikuje ton njegovih nastupa. Ipak, sam Mekfol insistira da govori iz brige za interese Vašingtona, a ne iz ličnih animoziteta.
Sve to ostavlja utisak debate koja se vrti u krug: više oružja, više sankcija, promena balansa – ali bez jasnog odgovora gde je granica i kakve bi posledice takva eskalacija mogla doneti.
U trenutku kada su resursi već dobrim delom iscrpljeni, a linije podele sve dublje, pitanje nije samo da li je Mekfol u pravu, već i koliko prostora uopšte postoji za scenarije koje zagovara.
A upravo tu, u toj zoni neizvesnosti, ostaje da se vidi da li će budući potezi velikih sila pratiti njegovu logiku ili će potražiti neki drugačiji izlaz iz sve složenije geopolitičke jednačine.
