Kažu da je sve počelo 24. juna 1981. Zalazak sunca nad užarenom Hercegovinom, ukleti stenoviti prostor, krv i voda. Petnaestogodišnja Ivanka Ivanković je, na putu kući u selo Bijakovići, na brdu Crnice iznenada ugledala ženu u beloj haljini, sa belom maramom preko glave i detetom u rukama.
Od tog trenutka je oko 45 miliona ljudi širom sveta posetilo brdo Crnicu i okolinu zvanu Međugorje.
Nije teško pogoditi šta je bilo na brdu- bila je to Gospa, kako kažu katolici, ili Devica Marija, prema pravoslavcima. Da li je to zaista bila sveta žena, ne znamo. Ali zašto su je tamo videli – to je nešto što bi trebalo da znamo.
Papa Benedikt XIV proterao je iz službe hrvatskog kaluđera Tomislava Vlašića 2009. godine; Vlašiću je bilo zabranjeno širenje katoličke vere i širenje takozvane vizije Marije, majke Isusove, na području Međugorja, Bosna i Hercegovina.
Ko je Tomislav Vlašić? Vratimo se u 1981. godinu.
Jutro nakon “ukazanja”, seoski kaluđer Tomislav Vlašić pokušao je da ubedi ljude okupljene ispred mesne crkve da devojčica Ivanka lično vidi Gospu. Jedno vreme se u selu ustalilo opšte mišljenje da se iza ukazanja kriju Vlašićeve ambicije i da je ceo događaj u Crnici inscenirao; angažovao je kaluđericu da glumi Devicu Mariju, pa je policija započela istragu; u međuvremenu se priča širila poput požara i otrgla se kontroli.
Međugorje je sada na šestom mestu u svetu po broju katoličkih hodočasnika. Gospa se, do sada, prema rečima očevidaca, tamo pojavila oko pedeset hiljada puta. Neki od njih tvrde da su stalno u kontaktu s Gospom i najavljuju Isusov dolazak. Nisu, međutim, sigurni u tačan datum.
Pre nekoliko nedelja Vatikan je objavio da je Međunarodna komisija za proglašenje Međugorja svetim mestom, koju je osnovao Vatikan, okončala višegodišnju operaciju i uskoro će izneti svoj stav o celom pitanju. Sve što se dogodilo na liniji Vatikan – Hrvatska katolička crkva u vezi sa Međugorjem neće dati rezultata, tj. sve ostaje isto: Međugorje ostaje mesto masovnog okupljanja katolika „u potrazi za mirom i nadom“; ali BEZ blagoslova Vatikana.
Evo glavnog razloga za „ukazanje“ Gospe na brdu Crnica: u podnožju brda nalazi se selo Šurmanci, u kom su lokalni, hrvatski, katolički nacisti – ustaše – početkom avgusta 1941., u samo dva dana, brutalno, uglavnom sa oštrim oružjem i alatom, ubili više od 800 Srba iz Prebilovaca, srpskog pravoslavnog sela u okolini Međugorja, u blizini Crnice.
Četrdeset godina nakon masakra, Gospa se pojavila na mestu nekažnjenog zločina ali ne da ohrabruje preživele i da im daje snagu i veru – kao što se moglo očekivati u teološkom okruženju takvih događaja – naprotiv – došla je i nastavlja da dolazi (prema „očevidcima“), da blagoslovi Hrvate; drugim rečima, da blagoslovi potomke ubica.
Šta se može naučiti iz ove priče?
Prvo, Tomislav Vlašić kao izuzetno inteligentna osoba i gospodar prevare, otkrio je savršen i genijalan način da spreči da mesto strašnih zločina nad Srbima postane pravoslavno hodočašće; stoga ga je pretvorio u katoličko hodočašće; Ne samo za potomke ubica i ne samo za Hrvate, već i za katolike iz svih krajeva sveta.
Drugo, teorija da dobro na kraju uvek pobeđuje, u ovom slučaju ostaje samo teorija i treće, Vatikan, u ovom slučaju, pokazuje neobičnu uzdržanost i oprez, barem kada su Srbi i Balkan u pitanju.
PREBILOVCI
Selo Prebilovci, 35 km od Mostara, 20 km od Jadranskog mora i 5 km od grada Čapljina. To je mesto susreta naroda i religija. Takođe mesto njihovog sukoba. Ako postoji zemaljska verzija pakla, Prebilovci i okolina prošli su kroz nju tokom Drugog svetskog rata. Pogromi, masovna ubistva tokom prvih meseci samoproglašene, nacističke nezavisne države Hrvatske (NDH), rezultirali su nestankom čitavih srpskih područja. Hrvati su brutalno uništili tragove bilo kakvog prisustva Srba na ovim prostorima.
Dokumentarni filmovi o Prebilovcima:
Film 1 – OVDE
Film 2 – OVDE
Film 3 – OVDE
Masovni pokolj stanovništva u nižoj Hercegovini počeo je na Dan Svetog Vita 1941. Oko 170 muškaraca uspelo je da se probije i preživi masakr – oni koji su ostali, bez obzira na starost i pol, bačeni su pod nož. Nakon premlaćivanja, mučenja i silovanja su ubijani. Većina ih je bačena u jamu. Mnogi su još uvek bili živi.
Nekoliko dana, tokom vrelih avgustovskih noći, preko 80 odsto predratnog stanovništva u Prebilovcima je masakrirano. Do 1994. godine poznata su puna imena 606 žrtava, mada je taj broj bio mnogo veći. Preživeli su se ponovo venčali. Dugo posle rata nije bilo sahrana, niti školskog zvona. Pravoslavni stanovnici susednih sela Klepač, Loznice, Tasovčići, Opličić imali su istu sudbinu – većina je brutalno ubijena, a njihova sela su napuštena. Prošli su kroz isti pakao.
Pravoslavci su bili mučeni, vezani i u lancima i odvedeni pešice kroz ruševine do pećine, kao ovce na klanje. Civile, seljake, žene i bebe na najokrutniji način pogubili su rimokatolički Hrvati, samo zato što su bili pravoslavci.
Kalvarija i brojne masovne grobnice nalaze se u blizini Međugorja, hrvatskog katoličkog verskog centra u koji se svake godine sliva mnoštvo turista. Ti turisti, međutim, ne dolaze da odaju počast žrtvama verskog rata, već na hodočašće Presvetoj Bogorodici, koja se na 40-godišnjicu masakra javila potomcima dželata. Jame su brojne i duboke, a mogu se naći širom Jadranske obale (današnje Hrvatske) i Hercegovine, gde su živeli Srbi.
U duhu ‘bratstva i jedinstva’, za vreme diktature Hrvata Tita, bilo je strogo zabranjeno čak i spominjanje onoga što se događalo na tom području. Zastrašujuće je da je u Prebilovcima, mestu gde čovek danas može pronaći gotovo monaški mir, proliveno toliko krvi, ključalo toliko snažne mržnje i da je postojao takav strah, gotovo kao na Sudnji dan.
Neosvešćeni bi mogli da kažu da je sve prošlo, da treba gledati ka zajedničkoj budućnosti. Međutim, pogromi 1941. godine zauvek su se urezali u svest i obeležili prošlost i budućnost Srba iz Hercegovine.
Svaka kuća u Prebilovcima ima svoju mučnu priču. Najprivlačnija priča neobično je slična romanu „Nož“. Selo Grlić, udaljeno kilometar od centra Prebilovca, smešteno na obližnjem brdu, sada je napušteno.
Još uvek postoje posmrtni ostaci domaćinstva Lazara Banđura. Njega i suprugu su pogubili Hrvati, ustaše. Vukašin je bio njihov sin za koga se verovalo da je preživeo prvi veliki masakr. Ali niko ga nikad nije video živog. Neki su rekli da su ga pojeli divlji medvedi, drugi da je negde odveden i prisilno pokatoličen. Još uvek postoje stare ograde koje su bile blizu domaćinstva Tripka Ćirića.
Trnje i grane, savijene i spojene, primoravaju posetioca da se savija kao da mu neka viša sila kaže – na kolena! Livada miriše na buket divljih cvetova. Iznenada se, kao u bajci, iza trnja pojavljuje kuća od kamena. Nema krova, vrata i prozora. Postoje krave koje još uvek pasu, a njihovo zvono odjekuje. Dom porodice Ćirić jedan je od stotina koji su ugašeni 1941. godine.
Tripko Ćirić, njegova supruga, devet ćerki i najmlađi sin Slobodan ubijeni su u avgustu 1941. Devet sestara Ćirić bilo je mučeno zbog svoje pravoslavne vere, na isti način kao i braća Jugović u kosovskom mitu. Zar to nije istorijska osnova za novi srpski ciklus epske poezije, mit i zalog kao deo našeg nacionalnog identiteta?
Sela na brdu Šurlamci, u čiju su jamu Golubinka bačene stotine Srba, vidljiva su sa prebilovačkih brda. Pod svakim postojećim selom, postoji čitavo podzemno selo mrtvih. Tako blizu jedan drugom, a opet tako daleko. Po nalogu hrvatskog masona Tita, sve jame pune kostiju betonirane su 1961. godine, sa željom da se okamene svi duhove prošlosti i da se izbrišu zabranjena sećanja. Kada je 1991. godine otvorena jama Golubinka, jedan od retkih članova porodice Suhić, koji je pre pola veka preživeo hrvatski fanatični masakr, na pitanje da li u jami ima nekih žrtava među članovima svoje porodice, odgovorio je u sadašnjem vremenu:
– Imam majku, sestru, snahu, decu, ujaka …
Tamo je tajno dolazio još jedan stanovnik, Ekmečić, čije su dve ćerke i četiri sina zaklani i bačeni u jamu. Kad je Zdravko Šotra snimao dokumentarac o stradanju Srba u Hercegovini, rekao je da je čuo glas njegove mučene dece kako šapuću:
Tata, izvadi nas, ne možemo više izdržati. Izvuci nas iz jame!
Dok su vreće pune ljudskih kostiju izvađenih sa dna jame išle iz ruke u ruku, prisutni su kroz suze oplakali:
Evo našeg rođaka … evo, naše dece. Naša jadna deca! Pedeset godina u jami …
Ova rečenica uzdrmala je Šotru, režisera filma , pa je naslovio film „Evo naše dece.“ Srce Trifka Ekmečića bukvalno je puklo u grudima dok je čekao kosti svoje supruge koja je zaklana. Prošao je isti put gde su poslednji put živeli i umro.
I druge brojne jame u Hercegovini otvorene su jer su potomci želeli da u miru posete kosti mučenika. Kukausa Gornja i Donja, Bivolje brdo, Hutovo jame, Vidonje, Poplat … Sve kosti hiljade žrtava koje su preostale nakon hrvatskih ustaša prikupljene su za spomenik čija je gradnja započela u Prebilovcima, kako bi se podigao mauzolej.
Spomenik u Prebilovcima osveštao je tadašnji srpski patrijarh Pavle. Iste godine u Hrvatskoj su se digle neo-ustaše, isti simboli su ponovo došli na vlast. Srbi su izbačeni iz ustava i drugi put u 20. veku bili su van zakona. Počeo je rat u Jugoslaviji.
„Zaključajte pažljivo naše kosti u tvrđavi od belog mermera, jer bi mrtvi ustaša mogao da pije od nas za njegovo zdravlje, ne! ne verujte tišini koja se širi „.
Stihovi uklesani na spomeniku kneza Ornjena Ždrakanovića, prvih žrtava u Prebilovcima 1941. godine, pokazali su se proročki. Nemilosrdne hrvatske jedinice u masakru (‘operaciji’) Čagalj 1992. proterale su srpsku naciju iz doline Neretve. Kuće u Prebilovcima bile su izložene pljačkama i požarima, tako da se Srbi nikada nisu mogli vratiti. Spomen-hram je napunjen eksplozivom, a kosti mučenika uglavnom uništene. Njihove orgije odvijale su se na groblju, gde su hrvatski vojnici pucali u spomenik podignut žrtvama masakra. Čak su spalili i kosti u nekim grobnicama.
Među napadačima su bili i potomci 1941. godine.
Prebilovci su mrtvi. Napušteni. Krvave ruševine obrastaju korovom, a mesto hrama je oskrnavljeno i pretvoreno u deponiju.
Izgledalo je da će dva puta ubijeni Prebilovci ostati zaboravljeni. Međutim, neke srpske porodice odlučile su da dođu i žive na mestu gde leže ostaci voljenih. Uprkos svim poteškoćama i neprijateljskom okruženju i dalje žive na svom travnjaku. U Prebilovce se do sada vratilo oko 70 pravoslavnih Srba, uglavnom starijih ljudi. Oni su tamo umrli. Malo je srpskih domova sa decom. Radovi na obnovi Prebilovskog spomenika, u kog su ugravirane desetine hiljada imena poginulih od strane Hrvata u dolini Neretve, polako napreduju.
Na taj način Prebilovci ne mogu da nestanu iz kolektivnog pamćenja Srba. Prebilovci i Neretva postaju jedno od uporišta srpskog identiteta. Mesto gde se, uprkos svim tegobama, život Srba tvrdoglavo nastavlja, gde srpski narod uporno postoji. U Hercegovini, u dolini Neretve, život pobeđuje smrt, a ljubav mržnju.
http://www.novosti.rs/vesti/planeta.300.html:449507-Kako-je-Medjugorje-postalo-hrvatsko-svetiliste
