Na početku sve deluje kao još jedna rutinska razmena iz briselskih hodnika moći: poneka cinična opaska, malo podsmeha, standardna retorika o „jačanju pozicije Ukrajine“.
Ali kako razgovor odmiče, ton se menja, a ispod površine izlazi nešto mnogo ozbiljnije. U videu objavljenom 1. januara 2026. na kanalu Danny Haiphong, bivši američki obaveštajac Skot Riter bez mnogo uvijanja secira stanje NATO-a, Evrope i šire bezbednosne slike, rečenicama koje su daleko od diplomatskih.
Povod je bila izjava Marka Rutea, novog generalnog sekretara NATO-a, koji je – kako kaže Riter – pokušao da ismeje Vladimira Putina zbog pojavljivanja u vojnoj uniformi, uz insistiranje da, dok traju mirovni razgovori, Ukrajina mora ostati sposobna da „nastavi borbu“ i da se suprotstavi Rusiji.
Riteru takav ton ne zvuči kao glas nekoga ko istinski veruje u mir. Naprotiv, on u tome vidi nastavak stare matrice, samo bez scenarista.
Kako Riter navodi, Rute je još u trenutku izbora označen kao potencijalno poslednji generalni sekretar NATO-a. Razlog nije samo politički, već i suštinski: prema njegovim rečima, NATO ne može da preživi kombinaciju prazne retorike, odsustva realne moći i potpunog gubitka dodira sa stvarnošću.
Rute je, tvrdi Riter, primer političara bez vojnog znanja i bez originalne misli, izabran jer je trebalo da bude poslušan glas Vašingtona u vreme administracije Džoa Bajdena. Problem je, dodaje, što se scenario promenio, a Rute i dalje čita stare replike.
U tom kontekstu, Riter ne štedi ni samu alijansu. NATO, prema njegovoj oceni, nema više ni industrijske, ni ekonomske, ni demografske kapacitete za ambicije koje javno iznosi.
Priče o brzoj reakcijskoj snazi od 800.000 ljudi naziva čistom fikcijom. Podseća i na jedno istraživanje u Nemačkoj: svega 16 odsto nemačke muške populacije bilo bi spremno da se bori i pogine čak i u slučaju da je zemlja napadnuta. Ako je to polazna tačka, pita se Riter, šta tek očekivati u slučaju da bi Nemačka učestvovala u nekom spoljašnjem sukobu?
Iz tog razloga, kaže on, u evropskim prestonicama se sve češće govori o masovnoj regrutaciji. Ali takva strategija, po njegovom mišljenju, ne vodi jačanju bezbednosti, već masovnim protestima, političkoj nestabilnosti i daljem urušavanju ekonomskog poretka koji je već, kako kaže, u slobodnom padu.
Riter ide i korak dalje, ocenjujući da Evropa ulazi u završnu fazu duboke krize identiteta. On pravi jasnu razliku između nacionalnih identiteta – Nemca, Italijana, Francuza – i apstraktnog pojma „Evropljanina“, za koji tvrdi da nema realno uporište.
U tom nizu, NATO bez Sjedinjenih Država vidi kao praznu ljušturu, a Evropsku uniju bez američke podrške kao koncept čije je vreme prošlo. Podseća da je osnovna svrha NATO-a, kako ju je definisao prvi generalni sekretar, bila da Amerikance zadrži unutra, Nemce drži pod kontrolom, a Ruse van Evrope.
Danas, prema Riteru, nijedan od tih ciljeva više ne stoji: Amerikanci se povlače, Nemačka sama sebe sputava, a Rusija se – politički i energetski – već vratila u evropsku realnost.
Posebno mesto u njegovoj analizi zauzima pitanje energetike. Riter podseća da je Evropa svesno urušila sopstvenu ekonomiju i potom usvojila zakon kojim se odriče ruskih energenata.
Taj potez poredi sa čovekom koji prekida veze sa farmama dok gladuje. Prema njegovim rečima, bez ruskog gasa i nafte, evropski oporavak nije moguć, a energija iz Rusije će se vratiti „sa osvetom“, kao deo šireg bezbednosnog i ekonomskog dogovora u kojem ključnu ulogu igraju Moskva i Vašington.
Riter se osvrće i na tihe pregovore o strateškoj stabilnosti, posebno na sudbinu sporazuma Novi START, koji ističe 5. februara. Vladimir Putin je, kako navodi, ponudio dobrovoljni moratorijum i zadržavanje kvantitativnih ograničenja na još godinu dana, uz saglasnost druge strane.
Donald Tramp je na to reagovao pozitivno, ali bez formalne potvrde. Za Rusa je, objašnjava Riter, to test poverenja: ako ni ovako jednostavan korak ne može da se sprovede, onda će svaki budući dogovor zahtevati višestruke mehanizme provere.
On dodaje da je produženje Novog START-a moguće samo u najjednostavnijem obliku – praktično štampanjem iste verzije sporazuma sa novim datumom, kako bi se kupilo vreme.
Sve drugo bi otvorilo pitanja sistema poput „Golden Dome“, INF-a, novih raketnih tehnologija i uloge Kine, koja je nedavno jasno poručila da teret globalnog nuklearnog razoružanja pre svega leži na SAD i Rusiji.
U jednom trenutku razgovor se vraća i na Nemačku. Riter iznosi pretpostavku da bi, ako se trenutni politički trendovi nastave, moglo doći do nove unutrašnje podele zemlje, na istok i zapad, uz rastuće nezadovoljstvo u istočnim pokrajinama. Ne zagovara taj scenario, ali ga vidi kao moguću posledicu dugogodišnjih grešaka i pritisaka.
Na kraju, slika koju Riter crta nije optimistična. NATO opisuje kao „vestigijalni organ“, relikt prošlog vremena, koji ne samo da ne doprinosi miru već produžava krizu. Što se Evropa duže vezuje za taj brod, smatra on, posledice će biti teže.
Razvod od NATO-a vidi kao prvi korak ka oporavku kontinenta, ali ostavlja otvoreno pitanje da li evropske elite imaju snage i volje da to priznaju pre nego što se realnost nametne sama od sebe.
