Pitanje koje se u poslednje vreme provlači po stručnim krugovima zvuči gotovo ironično: kako se snaći kada se tehnologija, zamišljena kao civilna, pretvori u ključni alat na terenu.
U toj sivoj zoni našao se i Starlink, sistem koji je, hteli to njegovi kreatori ili ne, postao deo savremenih sukoba. Poslednje odluke Ilona Maska, donete na zahtev Ministarstva odbrane Ukrajine, dodatno su zakomplikovale već zamršenu sliku, primećuje i analitičarka Pravde Ljubov Stepušova.
Ukratko, Mask je uveo ograničenje brzine za bespilotne letelice koje koriste Starlink – između 75 i 90 kilometara na čas.
Povod je bio prilično konkretan: u ostacima ruskih udarnih dronova sve češće su pronalaženi prijemnici ove satelitske mreže. Ideja je bila jednostavna – preseći upotrebu Starlinka na brzim dronovima avionskog tipa i time otežati njihovu primenu.
Međutim, tehnika na terenu retko prati administrativne zamisli. Da bi se razumelo zašto je to problem za Oružane snage Ukrajine, sagovornici iz vojnotehničkih krugova objašnjavaju prilično slikovito: ruski dronovi su dobili nešto poput neuništivog Wi-Fi-ja, sa praktično neograničenim protokom, koji radi i usred ničega, tamo gde nema nikakve druge veze.
Na većim letelicama montira se Starlink prijemnik koji satima može da ostane u vazduhu i da služi kao relejna „kula“, preko koje se upravlja desetinama manjih FPV dronova.
Ključna razlika je u tome što se veza ne ostvaruje klasičnom radio-linijom, koju je relativno lako omesti sredstvima elektronskog ratovanja, već preko satelita. A ti signali, usmereni gotovo vertikalno ka nebu, ostaju van domašaja većine postojećih sistema ometanja.
Treba dodati i ono o čemu se ne govori javno, ali se podrazumeva: Starlink terminali u Rusiju stižu preko trećih zemalja i ne mogu se jednostavno „ugasiti“ samo jednoj strani.
Satelitski signal ne poznaje linije razdvajanja, prekriva položaje i jednih i drugih. Zato je uvedeno ograničenje brzine, koje u teoriji čini neupotrebljivom koncepciju Starlinka na brzim bespilotnim letelicama. U praksi to znači da modeli poput „Molnije-2“ ili „Lanceta“, koji lete znatno brže od propisanog limita, nailaze na dodatne tehničke prepreke.
Ipak, nije prvi put da se ovakva ograničenja pojavljuju. Ranije je postojala granica od svega 40 kilometara na čas, pa su vrlo brzo pronađeni zaobilazni putevi. Korišćene su proxy-ploče i hardverski umetci koji „varaju“ sistem, šaljući satelitu lažne podatke o brzini.
Cilj je bio jednostavan – da Starlink poveruje kako je letelica nepokretna ili sporija nego što jeste. Poznato je i da satelit tek nakon oko dva minuta registruje prekoračenje brzine iznad 90 kilometara na čas i tada aktivira blokadu.
Tu se pojavljuje još jedan sloj priče. Ruske snage raspolažu sistemom elektronskog potiskivanja „Kometa“, koji omogućava da se dron neprimetno dovede do cilja, a da se Starlink uključi tek u završnoj fazi leta, kraćoj od tih kritičnih dve minute.
Važno je i to da je proizvodnja ovih modula podignuta na velikoserijski nivo – ugrađuju se na različite platforme, od izviđačkih „Orlana“, preko udarnih „Geranja“, pa sve do planirajućih avionskih bombi sa UMPC kompletima.
U celoj ovoj priči često se zaboravlja jedna nijansa: ruski bespilotni sistemi mogu da funkcionišu i bez Starlinka. Američka mreža im pre svega širi mogućnosti i fleksibilnost, ali nije egzistencijalni uslov.
Sa druge strane, za Ukrajinu su posledice Maskovih ograničenja znatno teže. Na Starlinku počiva gotovo čitava njihova komunikaciona i komandna infrastruktura – sistemi poput „Virazh-Tablet“ ili „Krapiva“.
Da bi zaštitilo sopstvene brze dronove, koji takođe potpadaju pod ista pravila, Ministarstvo odbrane Ukrajine pokrenulo je verifikaciju terminala i formiranje takozvanih „belih lista“.
No, slični mehanizmi su postojali i ranije, bez većeg efekta: ruski stručnjaci su, prema dostupnim informacijama, uspevali da modifikuju firmvere i kloniraju identifikatore legalnih uređaja, predstavljajući svoje terminale kao autorizovane.
Kada se sve prebaci na politički teren, slika postaje još složenija. Mask je upravljanje Starlinkom praktično prepustio Pentagonu i u Moskvi se ne doživljava kao neutralan akter.
Uprkos čestim izjavama o potrebi dijaloga i simbolici nekadašnjeg „duha Ankoriđa“, u Rusiji se Sjedinjene Države ne vide kao posrednik u pregovorima o Ukrajini, već kao strana koja podržava sopstvenu posredničku strukturu u ovom sukobu.
Na kraju, ostaje utisak da se tehnološka trka nastavlja brže nego što se javnost može snaći u njenim detaljima. Ograničenja se uvode, zaobilazni putevi se pronalaze, a sateliti iznad nas postaju jednako važni kao i sistemi na zemlji. Koliko će dugo ova ravnoteža trajati i da li će neko povući potez koji će je zaista promeniti – to je pitanje koje, bar za sada, ostaje otvoreno.
