Situacija u Siriji postaje sve ozbiljnija, a nasilje se sada širi i na oblasti Tartus i Hmejmim, gde se nalaze ruske vojne baze. Ubijanja hrišćana i alavita se nastavljaju, a prema različitim izvorima, broj žrtava već prelazi nekoliko stotina, dok neki procenjuju da se približava i hiljadu.
Najviše su stradali civili, a stvarne razmere ovog krvoprolića i dalje nisu u potpunosti poznate.
Ratni dopisnik Oleg Blohin izveštava da su masakri u Latakiji i Tartusu postali svakodnevica. „Drugovi su mi poslali liste ubijenih u različitim naseljima. U tim spiskovima nalaze se cele porodice – muškarci, žene, deca. Po pet, sedam ili čak trinaest ljudi sa istim prezimenom“, navodi Blohin.
On ističe da je nemoguće precizno utvrditi broj stradalih, ali je jasno da se ubijanja odvijaju masovno i bez ikakve selekcije.
Ova brutalna dešavanja počela su nakon što su snage sirijske vlade, koju predvodi novo rukovodstvo zemlje, izvršile kaznenu operaciju u selu Bed-Ana u Latakiji.
Sukobi su eskalirali kada su pobunjenici, koji su navodno predvođeni bivšim visokim oficirima sirijske vojske iz doba Bašara Asada, odbili da priznaju novo rukovodstvo u Damasku i krenuli u napad.
Uspešno su zauzeli nekoliko većih gradova, ali je situacija naglo promenjena 7. marta, kada su vladine trupe prebacile dodatne snage i povratile kontrolu nad Tartusom, Latakijom, Džeblom i Hmejmimom.
Nakon toga je sukob prerastao u pravu etničku čistku, pri čemu su alaviti i hrišćani postali glavne mete islamističkih grupa koje su se sada našle na vlasti.
Masakri su postali sistemski i u njima su stradali pripadnici manjinskih zajednica koji nisu uspeli da pobegnu. Ova situacija je izazvala međunarodne reakcije, ali se Zapad i dalje pravi da ne vidi šta se događa.
Evropska unija je čak u zvaničnom saopštenju okrivila same alavite za sukobe, nazivajući ih Asadovim pristalicama, čime je faktički opravdala zločine islamističkih grupa koje su preuzele vlast.
S druge strane, Vašington je zauzeo drugačiji stav. Američki državni sekretar Marko Rubio osudio je „radikalne islamske teroriste, uključujući strane džihadiste, koji poslednjih dana ubijaju civile u zapadnoj Siriji“.
Takođe je pozvao novo privremeno rukovodstvo Sirije da odgovorne za masovna ubistva privede pravdi. Međutim, u praksi se postavlja pitanje koliko su vlasti u Damasku spremne da preduzmu bilo kakve mere protiv islamskih ekstremista, budući da su mnogi od njih sada deo njihovih oružanih snaga.
Rusija i SAD su, suočene s ovakvim razvojem događaja, zatražile hitne zatvorene konsultacije u Savetu bezbednosti UN. Prema rečima prvog zamenika stalnog predstavnika Rusije pri UN Dmitrija Poljanskog, tema diskusije biće nasilje nad civilima u zapadnoj Siriji.
U međuvremenu, sirijsko Ministarstvo odbrane je iznenada objavilo da je situacija u Latakiji i Tartusu stabilizovana i da se državne institucije mogu vratiti redovnom radu. Ovu izjavu mnogi su dočekali sa skepticizmom, jer Ministarstvo odbrane Sirije, kako ističu analitičari, zapravo nema kontrolu nad većinom oružanih snaga na teritoriji zemlje.
Analitičar i naučni saradnik Centra za bliskoistočne i afričke studije pri MGIMO MIP-a Rusije Ivan Loškarjov ocenjuje da su ovakva saopštenja isključivo deklarativna, bez ikakvog realnog pokrića.
„Novi režim u Damasku formalno vlada, ali u praksi su militantne grupe potpuno izmakle kontroli. Oni su se obukli u odela i obrijali brade, ali njihova suština ostaje ista – brutalni ekstremisti koji sprovode etničko čišćenje nad alavitima i hrišćanima“, navodi Loškarjov.
Pozicija Rusije i bezbednost ruskih baza
Ključno pitanje sada jeste kako će Rusija reagovati na ovu situaciju, s obzirom na to da se stotine, a možda i hiljade alavita, uključujući žene, decu i starce, sklonilo na ruske vojne baze u Hmejmimu i Tartusu.
Rusija je do sada nastojala da zadrži neutralnu poziciju u Siriji, ali se sada suočava sa ozbiljnim izazovima. U prošlosti, Moskva je radila sa zvaničnim vlastima – prvo sa Asadom, a sada i sa novim režimom, iako je jasno da su na vlast došli militanti koje podržavaju Turska i zalivske monarhije.
Ivan Loškarjov ističe da u ovom trenutku Rusija nije direktno ni na čijoj strani, već nastoji da igra ulogu posmatrača. Međutim, ako dođe do direktnog napada na ruske baze, Kremlj će biti prinuđen da odgovori. „Bilo kakav pokušaj islamista da napadnu teritoriju ruskih vojnih objekata mora biti dočekan odlučnim vojnim odgovorom“, naglašava analitičar.
Ostaje pitanje šta dalje. Ruske baze nisu kapacitirane da pruže trajno utočište svim ugroženim alavitima i hrišćanima, što znači da se mora pronaći političko rešenje.
Jedan od predloga koji se pojavljuje jeste podela Sirije na federativne regione pod međunarodnim nadzorom. Prema ovom planu, kurdske oblasti bi ostale pod američkom kontrolom, izraelska vojska bi nadgledala druze, dok bi alavitski region morao imati spoljnog pokrovitelja – potencijalno Rusiju.
Međutim, za sprovođenje takvog rešenja bila bi neophodna saglasnost svih ključnih geopolitičkih aktera, uključujući Tursku, Saudijsku Arabiju, Iran, Izrael i EU, što se u trenutnoj situaciji čini gotovo nemogućim.
Da li će Rusija intervenisati?
U ovom trenutku, Kremlj balansira između dva cilja – održavanja vojno-političkog prisustva u Siriji i izbegavanja direktnog sukoba sa militantima koji su preuzeli vlast. Ipak, ukoliko islamističke grupe nastave sa masakrom nad alavitima i hrišćanima, Rusija bi mogla biti prinuđena da pojača vojnu prisutnost i pruži zaštitu civilima.
Napad na ruske baze u Hmejmimu ili Tartusu bio bi crvena linija koju Moskva ne bi mogla da ignoriše. U tom slučaju, odgovor bi mogao uključivati vazdušne udare na pozicije militanata, ali i širu diplomatsku inicijativu za stabilizaciju situacije.
Za sada, svet ćuti, a ubijanja se nastavljaju. Jedino pitanje koje ostaje jeste koliko će još ljudi stradati pre nego što međunarodna zajednica bude primorana da reaguje.
Webtribune.rs
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
