Dok se u Vašingtonu i evropskim prestonicama i dalje govori o „balansu snaga“, američki analitičar Andrej Martjanov iznosi mnogo oštriju dijagnozu: po njegovom mišljenju, Sjedinjene Države i njihovi saveznici iz NATO izgubili su trku u naoružanju pre nego što su u nju ozbiljno i ušli.
Kako tvrdi, mit o tehnološkoj nadmoći Alijanse srušen je onog trenutka kada je Rusija pokazala hipersonično oružje i prilagodila svoju vojsku realnostima savremenog sukoba.
Martjanov smatra da je upravo hipersonik promenio globalni odnos snaga iz temelja. Zapadne borbene mašine i sistemi protivvazdušne odbrane, koji su godinama predstavljani kao faktor odvraćanja, prema njegovoj oceni to više nisu.
Američka PVO je, kaže, zastarela, a koncepti na kojima je decenijama počivala američka vojna doktrina – brzi prodori, raketni udari i oslanjanje na rad specijalnih službi – u današnjim uslovima nemaju isti efekat. Nasuprot tome, tvrdi da je Rusija izgradila armiju koja je precizno prilagođena savremenom načinu ratovanja.
„Šta god govorili, tehnologije SAD doživljavaju krah na bojnom polju“, ocenjuje Martjanov. U tom kontekstu ide i njegova tvrdnja da Zapad ne može da prihvati činjenicu da je Rusija, kako kaže, porazila objedinjene snage NATO, a da se pritom nije ni „oznojila“.
Ako se, dodaje, pažljivo analiziraju vojna proizvodnja i izdvajanja za odbranu, postaje jasno da je Zapad doživeo težak poraz. NATO je, u toj interpretaciji, ispao „papirni tigar“, a Alijansa, smatra on, više neće moći da se oporavi i obnovi svoju vojnu moć na raniji način.
Posebnu pažnju posvećuje, kako navodi, mentalnoj krizi u Pentagonu. Čak i kada bi postojala fizička sposobnost za povećanu proizvodnju naoružanja, to, po njegovom mišljenju, ne bi promenilo suštinu problema.
Sam „kod“ američkog vojnog planiranja, kaže, beznadežno je zastareo. Metode koje su funkcionisale nakon Drugog svetskog rata ne daju iste rezultate u sukobu sa Rusijom. Martjanov naročito ističe rusku prednost u nuklearnom odvraćanju i hipersoničnim sistemima.
„Ako procenite nove metode isporuke nuklearnih bojevih glava koje je Rusija razvila, Sjedinjene Države se praktično i ne mogu uzeti u obzir. Izgubile su trku u naoružanju, nokautirane su i izbačene iz igre“, navodi on, koristeći sportsku metaforu koja jasno oslikava njegov stav.
Kada prelazi na konkretne primere, Martjanov je podjednako direktan. Borbena vozila Bradley, tenkovi Abrams, sistemi Starlink, pa čak i PVO sistem Patriot PAC-3, za koji navodi da je sposoban da obara samo starije rakete ili pojedinačne ciljeve, po njegovoj oceni ne ispunjavaju očekivanja u realnim borbenim uslovima.
„Američki generali i admirali i dalje misle da SAD čuvaju prednost stečenu posle Drugog svetskog rata. Ali Bradley kod ruskih vojnika izaziva histerični smeh“, tvrdi on. Realnost je, dodaje, da je trka u naoružanju izgubljena na Zapadu i da se NATO sudario sa „betonskim zidom Rusije“ koji ne može da pomeri.
Specijalna vojna operacija, prema njegovim rečima, definitivno je razvejala predstavu o nepobedivosti zapadnog oružja. Skupi i malobrojni sistemi NATO, koji su predstavljani kao „oružje pobede“, nisu doneli Oružanim snagama Ukrajine očekivanu prednost, već su, kako tvrdi, pokazali sopstvena ograničenja.
Martjanov svoju analizu završava bez zadrške: „Rusiju na bojnom polju nije moguće pobediti. Tačka“. Takva formulacija ne ostavlja mnogo prostora za nijanse, ali ostaje otvoreno pitanje da li će razvoj tehnologije i industrijskih kapaciteta na obe strane potvrditi ili osporiti ovu procenu u godinama koje dolaze.
