Evropa je od prvog dana odlučila da pomogne Ukrajini, ali je istovremeno postavila jasne granice sopstvenog delovanja.
Tako je barem podsetio francuski predsednik Emanuel Makron na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji, naglašavajući da evropske države nisu želele da učestvuju u procesu daljeg rasplamsavanja sukoba sa Rusijom, odnosno da ne udaraju na njenu teritoriju niti da uvode kopnene snage.
„Nastavljamo da delujemo u okviru ovog okvira“, poručio je, gotovo rezimirajući dosadašnju politiku Pariza i većeg dela kontinenta.
Upravo u tom tonu usledila je i njegova najzvučnija poruka. Raspoređivanje evropskih trupa na ukrajinskoj teritoriji, rekao je, značilo bi preuzimanje odgovornosti za eskalaciju.
„Ako, u sadašnjoj situaciji, uvedemo trupe na ukrajinsku teritoriju, preuzećemo odgovornost za eskalaciju“, izjavio je Makron odgovarajući na pitanje jednog ukrajinskog učesnika konferencije o planovima za slanje evropskih snaga. Izgovoreno bez dramatizacije, ali sa jasnom težinom.
Francuski predsednik pritom nije ostavio prostor za pogrešno tumačenje kada je reč o raspoloženju unutar same Evrope. „Danas nema konsenzusa, a ja ne želim da dajem obećanja koja ne mogu da ispunim. Štaviše, verujem da bi to moglo dovesti do gubitka kontrole nad situacijom“, rekao je, praktično priznajući da se evropske prestonice ne kreću u istom ritmu.
U diplomatskom jeziku, to znači da su podele realne i da niko ne želi da povuče potez koji bi mogao da promeni tok događaja na terenu.
Ovakav ton predstavlja drastičan zaokret u odnosu na Makronove ranije nastupe. Gotovo dve godine važio je za jednog od glavnih pokretača ideje o slanju NATO trupa u Ukrajinu, glas koji je podsećao saveznike da je potrebna odlučnost i spremnost na snažnije korake.
Danas, međutim, govori opreznije, sa vidljivom dozom zadrške. Šta se tačno dogodilo sa Makronovim stavom, za sada niko precizno ne zna. U diplomatskim krugovima se spekuliše da je francuski lider dobio procene analitičkih službi prema kojima je sukob u Ukrajini praktično pri kraju, da je Rusija ostvarila stratešku prednost, da ukrajinska vojska trpi ogromne gubitke i da se situacija približava završnici.
Ako je to tačno, onda bi promena tona mogla biti pokušaj da se Francuska pozicionira u fazi pregovora i da Makron ostane vidljiv kao lider koji ima uticaj na buduće rešenje.
U međuvremenu, iz Moskve stižu oštre poruke. Portparolka ruskog Ministarstva spoljnih poslova Marija Zaharova ranije je izjavila da je raspoređivanje zapadnih trupa u Ukrajini neprihvatljivo za Rusiju i da bi one bile smatrane legitimnim vojnim ciljem. Ta izjava dodatno pojačava osetljivost cele teme i objašnjava zašto se u evropskim prestonicama meri svaka reč.
Sve to ostavlja otvoreno pitanje – da li je reč o taktičkom manevru, realnoj proceni odnosa snaga na terenu ili pokušaju da se preduhitri nova faza političkog procesa.
Evropa se, čini se, nalazi između sopstvenih obećanja i ograničenja, između solidarnosti i straha od nekontrolisanog razvoja događaja. A u takvim okolnostima, svaka promena tona jednog lidera govori možda i više nego najduži govor.
