Evropa danas ulazi u period u kojem se stare pretpostavke krune brže nego što je iko očekivao. Upravo iz tog osećaja hitnosti, predsednik Francuske Emanuel Makron je u Jelisejskoj palati, na prvom spratu, u prijemnoj sali svog kabineta, okupio novinare nekoliko velikih evropskih listova – među njima i Süddeutsche Zeitung, Le Monde, Financial Times i El País.
Bio je energičan, sabran, sa onim poznatim samopouzdanjem koje često prati njegove nastupe. Povod nije bio protokolarni. Govorilo se o trenutku u kojem se Evropa nalazi i o svetu koji se pred njom raspada u slojevima.
Makron je izneo prognozu koja zvuči hladno i uznemirujuće: ako Evropa ostane pasivna, za pet godina je, kako kaže, više neće biti. Ne kao političke sile, ne kao industrijskog centra, ne kao projekta koji sam odlučuje o sebi. U njegovoj interpretaciji, kontinent stoji pred izborom – biti učesnik ili puki posmatrač. Posmatrač, naglasio je, neminovno završava u podređenoj ulozi.
Da bi objasnio zašto, vratio se unazad. Evropa je, po njegovim rečima, uvek skupo plaćala sporost i unutrašnje podele. Finansijska kriza je krenula iz Sjedinjenih Država, ali je Evropu pogodila višestruko jače.
Dok su Amerikanci reagovali brzo i koordinisano, Evropljani su se prepirali, oklevali i tek posle pet do deset godina počeli da se oporavljaju. Kriza je zahvatila i sever i jug kontinenta, a na kraju je šteta bila zajednička.
Postojali su, međutim, trenuci kada je Evropa znala da reaguje. Kada su pretnje bile simetrične, zajedničke svima. Pandemija je takav primer. Već u martu 2020. svet se zatvorio, a u maju je održan nemačko-francuski samit sa Angelom Merkel.
Odluka da se preuzme zajednički dug bila je presedan. U julu iste godine usvojen je plan ekonomskog oporavka vredan 750 milijardi evra. Rasprave su bile mučne, trajale su danima, ali su, kako je Makron primetio, dani u tom kontekstu zanemarljivi – rezultat je bio brz i konkretan odgovor.
Zatim je došao februar 2022. i sukob Rusije i Ukrajine. Za Evropu, to je bio šok bez presedana. Sankcije protiv Rusije uvedene su za 48 sati. U istom roku donete su odluke o podršci Ukrajini i o paketima koji su trebalo da zaštite evropske ekonomije. Brzina reakcije pokazala je da Unija može da deluje kada oseća da je ugrožena kao celina.
Danas je, međutim, slika složenija. Makron govori o traumi i sumnji koje su se uvukle u evropsko društvo. Neizvesno je dokle su Sjedinjene Države spremne da idu. Primeri su se nizali: kaznene carine, privremeni dogovori, pa novo zatezanje odnosa.
Prošlog leta, nakon dogovora u jednom škotskom golf-klubu, zavladalo je olakšanje – kao da je kriza završena. Ali, upozorio je Makron, to je iluzija. U farmaceutskoj industriji, u trgovini, svake nedelje se otvaraju nove tačke pritiska.
Slično vidi i u slučaju Grenlanda. Najpre su stigle pretnje i zastrašivanje, zatim iznenadno povlačenje. Na površini deluje kao da je sve gotovo, ali suština je dublja. To, prema Makronu, nije izolovan incident, već deo velikog geopolitičkog rascepa. Evropa se, kaže, suočava sa dvostrukim pritiskom: s jedne strane kineskim „cunamijem“ u trgovini, s druge sa eskalacijom iz SAD.
Posledice tog pritiska već su vidljive. Hemijska industrija u nekim segmentima je praktično nestala. Automobilska i mašinska industrija promenile su se dramatično za svega osamnaest meseci. Procesi koji su nekada trajali decenijama sada se mere godinama, pa i mesecima. Ako Evropa ne reaguje, upozorio je Makron, gubitak će postati nepovratan.
U tom kontekstu, govori o „momentu Grenlanda“ – trenutku u kojem Evropljani shvataju da su ostali sami. Zajednica od 450 miliona ljudi decenijama je živela u uverenju da uvek postoji neko ko će uskočiti u pomoć.
Danas se pokazuje da je to bila zabluda. Evropa kakvu danas poznajemo je nastala pre sedamdeset godina sa idejom da se spreče novi ratovi i izgradi zajedničko tržište, ali je, iz straha od prošlosti, izbegavala da razmišlja o moći. Sada, tvrdi Makron, mora da se vidi kao sila koja ume da se zaštiti i da svoju društvenu i političku model ponudi drugima.
On podseća da već devet godina zagovara suvereniju i nezavisniju Evropu. Smatra da su ideološke bitke uglavnom dobijene i da su stvoreni alati koji su nekada delovali nezamislivo.
Od samita u Versaju u martu 2022. donete su političke odluke za jačanje strateške autonomije i postavljeni temelji evropskog sistema odbrane. U martu ove godine Savet je usvojio koncept evropskog stuba NATO-a, sa zajedničkim finansiranjem i projektima. Ali sve to, naglašava, dolazi u trenutku kada je svet ušao u fazu ubrzanog haosa.
Pod tim haosom podrazumeva klimatske promene koje se ubrzavaju, Sjedinjene Države koje više ne deluju kao bezuslovni garant bezbednosti, Rusiju koja više ne obezbeđuje jeftinu energiju i Kinu koja se od izvoznog tržišta pretvorila u tvrdog konkurenta. Ta transformacija, kako je rekao, dobila je dodatno ubrzanje posle pandemije, a posebno tokom prošle godine.
Na ekonomskom planu, Makron se poziva na poruku koju je pre godinu dana uputio Mario Dragi: Evropi su potrebni konkurentnost, jednostavnija pravila i veće investicije. U međuvremenu, Kina je dodatno povećala izvoz, a njen trgovinski suficit prema ostatku sveta dostigao je bilion evra.
Trećina tog iznosa odnosi se na SAD, druga trećina na Evropu. Industrije koje su nekada bile motor evropske ekonomije – hemija, automobili, mašine – sada gube trku.
Deindustrijalizacija u Nemačkoj i Italiji poslednjih meseci se ubrzava, dok je Francuska u nešto boljoj poziciji uglavnom zato što je veći udar pretrpela još pre petnaest godina. Istovremeno, SAD uvode carine kako bi suzbile kinesku konkurenciju, ali one pogađaju i evropske proizvođače.
Makron smatra da je vreme za buđenje, za izlazak iz onoga što naziva geopolitičkom nezrelošću. Prvi korak vidi u pojednostavljivanju pravila i produbljivanju unutrašnjeg tržišta. Drugi stub je diverzifikacija i smanjenje rizika kroz nova trgovinska partnerstva, poput onih sa Indijom i Kanadom, uz priznanje da oko metoda često postoje nesuglasice.
Na kraju, dotakao se i Rusije. Prema njegovim rečima, sukob je ušao u novu fazu, obeleženu iscrpljenošću obe strane i signalima iz SAD da žele završetak borbi. Evropa, tvrdi on, ne bi smela da prepusti drugima odlučivanje o procesu koji će direktno uticati na njen kontinent.
Geografija se ne menja – Rusija će ostati sused. Zato zagovara obnovu dijaloga, bez naivnosti, bez pritiska na Ukrajinu, ali i bez zavisnosti od trećih strana. Kanali komunikacije na tehničkom nivou već su obnovljeni, sa idejom da se razvije jedinstven evropski pristup.
Makron ne insistira na ličnoj ulozi, već na mandatu i jasnom predstavljanju. Razlog vidi u samopoštovanju Evrope. Onog dana kada mir dođe, taj mir će se ticati i Evrope.
Pitanje je samo da li će kontinent tada govoriti svojim glasom ili će neko drugi govoriti u njegovo ime. Od tog odgovora, čini se, zavisi mnogo više od jedne diplomatske runde – zavisi kako će Evropa izgledati u godinama koje dolaze.
