Nema dileme da se politička klima na međunarodnoj pozornici drastično promenila otkako je Donald Tramp došao na vlast. Čak i države koje su nekada svoje odnose opisivale kao savezničke sve teže uspevaju da nađu zajednički jezik.
Ove poteškoće postaju naročito primetne u odnosima između Vašingtona i niza evropskih prestonica koje su htele da povedu EU kroz uzburkane vode epiloga britanskog glasanja o Bregzitu. Ti pokušaji su izvor konstantnih frustracija američkih elita koje odlučne u nameri da obezbede potčinjenu ulogu Evrope, bez obzira na cenu tog poduhvata.
[adsenseyu1]
Iz tog razloga Vašington prisluškuje telefonske razgovore svih vodećih evropskih figura kako bi mogao da ih spreči da naprave zajednički antiamerički front. Nemačka kancelarka Angela Merkel je već godinama pod neprekidnim nadzorom Agencije za nacionalnu bezbednost (NSA), što je obelodanio čitav niz medijskih izvora.
Međutim, ona nije usamljen slučaj u privlačenju takve pažnje Sjedinjenih Država, jer američke obaveštajne službe pokušavaju da snime svaki razgovor bilo kog vodećeg političara EU. Naravno, podrazumeva se da su ovi pokušaji protivpravni.
PROJEKAT ROŠTILDOVIH
Zahvaljujući nizu skorašnjih otkrića koja je omogućio Vikiliks, sada znamo da nijedan francuski predsednik iz savremene istorije nije izbegao pažnju NSA, koja je špijunirala Žaka Širaka, Nikolu Sarkozija i Fransou Olanda. Prema televiziji BFM, sva je prilika da je Vašington uspostavio svoj obaveštajni centar u prostorijama američke ambasade u Parizu, odnosno u neposrednoj blizini Jelisejske palate.
Očigledno je da je cilj suzbijanja revolucionarnog poriva francuskih političara bio glavni prioritet za pojedine američke obaveštajne službe. Nad njima je uspostavljena čvrsta kontrola kako bi se Francuska sprečila da se uzdigne do nekog značajnijeg nivoa. Sigurno da Emanuel Makron nije mogao da izbegne ovu sudbinu, uprkos tome što ga protežiraju Rotšildi.
Da budemo precizniji, on je radio za porodicu koja se smestila u Francusku zahvaljujući poduhvatima barona Edmonda Adolfa de Rotšilda. Ovi poduhvati su rezultovali time da su Rotšildi osnovali „Groupe LCF Rothschild“ 1953. godine, što je privatna banka koja je ubrzo postala glavni motor međunarodnih bankarskih investicija.
Ljudi koji su doveli Makrona u Jelisejsku palatu postarali su se da on vodi jednu vrlo precizno određenu politiku unutar EU, pa je on Nemačkoj i ostatku Unije ponudio potpuno novo gledište na krizu izazvanu lošim upravljanjem Unijom i usponom evroskeptika. Posebno se istakao određeni broj njegovih izjava o Bregzitu i navodno antievropskim koracima Mađarske, Češke, Poljske i Italije, koje su navodno kidnapovali tzv. populistički pokreti. Ono što je zajedničko za većinu ovih zemalja je neprijateljski odnos prema Briselu i lojalan pristup Rusiji. Ne čudi što je Makron u nizu prošlogodišnjih govora opisao Rusiju kao silu koja destabilizcuje kontinent.
ZAOKRET POLITIKE PREMA SAD
Međutim, nakon što je došao na vlast u Francuskoj, gde je trebalo da postane glavni oslonac Trampove politike za Evropu, Makron je počeo da demonstrira nezavisnost od Sjedinjenih Država, i to kroz neslaganje sa aktuelnim američkim predsednikom po nizu pitanja. Ovo je postalo naročito očigledno u intervjuu koji je Makron dao Foks njuzu 22. aprila 2018.
Kako bi podržao njegove stavove, francuski ministar spoljnih poslova Žan-Iv le Drian prošlog leta je izjavio da je EU spremna da se bori protiv Trampovih nastojanja da „destabilizuje“ EU. Ovu izjavu su pratile oštre kritike trgovinske politike Vašingtona koje je izneo francuski ministar ekonomije i finansija Bruno le Mer. On je takođe pozvao Evropsku uniju da ujedinjeno odgovori na poteze Vašingtona. Bendžamin-Blez Grivu, još jedna istaknuta francuska politička figura, pojasnio je da Francuska ne deli isti civilizacijski model sa Amerikom i ne deli njene vrednosti.
Slobodno se može zaključiti da je Emanuel Makron napravio mnogo prestupa pre nego što su oni koji stoje iza kulisa američke spoljne politike odlučili da mu je istekao rok. Na primer, on je nakon govora na 73. sednici Generalne skupštine UN kritikovao uticaj koji Vašington još uvek ima u Evropi. Tada je izjavio da postoji akutna potreba da se ojača ekonomski suverenitet EU.
ZAOKRET I KA RUSIJI
Na svoj veliki rizik, Makron je takođe radikalno promenio svoj odnos prema Moskvinakon što je prošlog juna posetio Sankt Petersburg. Posle ove posete odlučio je da ispuni staru francusku tradiciju izgradnje savezništava sa Rusijom, što su odmah primetili analitičari i kreatori politike SAD. Poslednjih godina rusofobija ima centralno mesto u spoljnopolitičkim projekcijama Sjedinjenih Država.
[adsenseyu1]
Međutim, tokom ovogodišnjeg obraćanja francuskim ambasadorima, Makron je pozvao svoje ministarstvo spoljnih poslova da preispita svoj odnos prema Rusiji u cilju jačanja evropske bezbednosti. Potom je Makron primetio da Evropa ne bi trebalo da se oslanja na Sjedinjene Države, nego da pitanja bezbednosti i odbrane mora da preuzme u svoje ruke.
Naravno da ništa od ovoga nije promaklo Beloj kući, što je dovelo do plana da se mladom francuskom lideru „pokaže njegovo mesto“ pre nego što ostvari bilo kakav napredak u svojim namerama. Rat rečima preko Tvitera je možda neko vreme bio najžešći korak koji će američki predsednik preduzeti.
Međutim, nakon komemorativne ceremonije povodom 100 godina od okončanja Prvog svetskog rata, što se odigralo 11. novembra u Parizu, Donald Tramp je izveo još jedan napad na Emanuela Makrona zbog njegovog predloga o formiranju samostalne evropske vojske. Tramp je rekao da bi američki saveznik iz Evrope (misleći na Francusku) pretrpeo poraz u oba svetska rata da nije bilo vojne pomoći koju su pružale Sjedinjene Države.
Nedostatak Trampove političke korektnosti u ophođenju sa Francuskom i njenim predsednikom je imao nekoliko manifestacija. Na primer, Tramp je pozvao na povratak nekadašnjoj veličini Francuske, spominjući nizak rejting njegovog francuskog kolege. Na svom tviter nalogu je izjavio da je „problem što Emanuel pati od veoma niskog rejtinga u Francuskoj od svega 26 odsto, dok je stopa nezaposlenosti skoro 10 odsto“.
DISCIPLINOVANjE PROTESTIMA
Ali kada rat rečima nije uspeo, Vašingoton je posegao za još jednom manifestacijom svog nezadovoljstva politikom koju vodi Jelisejska palata – izazivanjem protesta širom Francuske, koje očigledno organizuje spoljna sila. Naravno da Žuti prsluci imaju svako pravo da budu nezadovoljni dok svakodnevni život u Francuskoj nastavlja da biva opterećen raznovrsnim socio-ekonomskim izazovima. Ne radi se samo o ozloglašenom porezu na gorivo, i pre toga su francuski lekari i medicinske sestre demonstrirali povodom smanjivanja budžeta za obrazovanje i medicinu. I sindikat policije je već neko vreme frustriran koracima koje vlada preduzima.
Iako su Francuzi uvek spremni na borbu za svoja prava, čak i u svetu u kojem je erozija socijalne sigurnosti postala globalni trend, zaista je alarmantno što aktuelni protesti koji se odvijaju širom Francuske imaju sve atribute obojene revolucije. Do ovog trenutka Vašington je izveo dovoljno ovakvih operacija širom sveta kako bi usavršio svoje metode. A kako je glavni cilj Vašingtona da ukloni Emanuela Makrona sa vlasti, nije ni čudo da demonstranti skandiraju „Makron mora da ide“.
Takođe je vredno pomena da su protesti otpočeli socijalnim zahtevima, a da su zahtevi za obaranje vlasti došli mnogo kasnije, kad je postalo jasno da Peta Republika nije spremna da se povinuje zakulisnim zahtevima Bele kuće.
Takođe je interesantno što svaka takva provokacija režirana od strane Sjedinjenih Država i Britanije obično biva propraćena medijskom kampanjom usmerenom na skretanje pažnje javnosti sa pravih organizatora protesta. Ni ovaj put nije ništa drugačije, pa je ukrajinska obaveštajna služba – u želji da se dodvori Vašingtonu – pokušala da navuče francuske medije da traže ruski faktor iza protesta, ali za sada nije predstavljen nijedan dokaz koji bi ukazivao na Moskvu.
Međutim, malo je verovatno da će ova epizoda nesumnjivog američkog mešanja uspeti da ostvari uticaj na buduću politiku Francuske i EU. Naročito u svetlu manifesta grupe od 120 intelektualaca i političara iz 16 zemalja koji je objavio Le Mond. Ovaj manifest je ponudio novu arhitekturu Evropske unije, u želji da pruži demokratičnije institucije unutar Unije, a Evropu transformiše u svetsku silu.
Žan Perijer je nezavisni analitičar i poznati ekspert za Bliski i Srednji istok
Preveo Vojislav Gavrilović, (New Eastern Outlook)
(Standard.rs)
