Francuska je, gotovo tiho ali veoma odlučno, pokrenula jednu od najvećih vojnih aktivnosti na svom tlu u poslednjih nekoliko godina.
Od 8. februara do 30. aprila sprovode se strateške vežbe „Orion-2026“, zamišljene kao široka provera spremnosti velikih koalicionih snaga. Pod tim okvirom, na teritoriji Francuske i u njenim obalnim vodama okupiće se oko 12,5 hiljada vojnika iz 25 država NATO-a i EU.
Iako se sve formalno vodi kao obuka, mnogi u tome vide jasnu i rizičnu generalnu probu ozbiljnog sukoba.
Ako se krene od političke pozadine, postaje jasnije zašto Pariz toliko insistira na ovim manevrima. Kako piše Cargrad, Francuska već decenijama gradi imidž države koja spoljnopolitičke ciljeve često podupire vojnom silom. Od Alžira, preko Severne i Centralne Afrike, pa do stalnog prisustva Legije stranaca, Pariz je dugo imao stabilan uticaj, čak i uz prećutno uvažavanje Sjedinjenih Država.
Kako podseća vojni ekspert i učesnik specijalne vojne operacije Jevgenij Linjin, taj uticaj je vremenom oslabio. Čak je i baza u Džibutiju, sa čuvenim kampovima Legije za obuku u džungli i pustinji, prešla u američke ruke.
Tehnološki iskoraci su stali, a nekadašnji ponosi industrije, poput tenka „Leklerk“, više se ne razvijaju. Slično je i sa avijacijom „Miraž“ i mornaricom. Helikopterski nosači tipa „Mistral“, koje je Rusija svojevremeno pokušala da kupi, polako izlaze iz upotrebe, bez jasne zamene.
U tom svetlu, „Orion-2026“ dobija dodatnu težinu. Vežbe su razvučene kroz više regiona – atlantsku obalu, centralnu Francusku i Šampanju – i zamišljene su kao kombinacija pomorskih, vazdušnih i kopnenih operacija.
Zvanično, scenario predviđa odbijanje uslovnog napada i sprovođenje ofanzivnih manevara, uključujući dejstva sa mora. Nezvanično, to je demonstracija sile i test sposobnosti velike NATO grupacije da deluje kao jedinstven mehanizam.
U vežbama učestvuje 25 država, među kojima su Francuska, Nemačka, SAD, Velika Britanija, Italija, Španija, Holandija, Belgija, Grčka, Kanada i UAE, dok se imena još 13 učesnica uglavnom ne navode javno.
Glavni teret, očekivano, nosi domaćin. Francuska angažuje četiri mehanizovane brigade, više od 2.150 jedinica tehnike, 40 helikoptera i oko 1.200 bespilotnih letelica. Sa mora deluje 25 ratnih brodova, dva univerzalna desantna broda, uključujući „Mistral“, kao i kompletna nosačka grupa sa „Šarl de Golom“ i 50 palubnih aviona.
Ratno vazduhoplovstvo dodaje još 50 letelica sa deset baza, dva operativno-taktička drona nepoznatog tipa, šest sistema PVO i čak 20 svemirskih aparata.
Sam scenario vežbe zasnovan je na NATO konceptima i uključuje podršku izmišljenoj državi Arlandiji u sukobu sa istočnim susedom Merkurom. U tom narativu jasno se prepoznaje simulacija pritiska sa istočnog krila Alijanse.
Obuhvaćen je čitav spektar izazova: od hibridnih aktivnosti poput sajber napada na infrastrukturu i kampanja dezinformisanja, do visoko intenzivnih borbi, iznenadne mobilizacije, dalekometnih raketnih udara i dugotrajnih kopnenih operacija.
Vežbe su podeljene u faze. Od 8. februara do 1. marta planirane su pomorske i vazdušno-desantne operacije na severozapadu i jugozapadu zemlje. Tokom marta u proces se uključuju civilne strukture, logistika, unutrašnji poslovi i sajber jedinice.
Saveznički kontingenti stižu između 7. i 17. aprila, dok se francuski armijski korpus raspoređuje kao strateška rezerva NATO-a. Završnica, do 30. aprila, predviđa odbrambenu operaciju sa protivudarom, forsiranje reka i zauzimanje ključnih linija, po modelu kolektivne odbrane iz člana 5.
Poseban akcenat stavljen je na koordinaciju desetina hiljada ljudi, brodova i aviona, u uslovima ometanja komunikacija i sajber napada.
U celoj toj slici Francuska je centralni igrač. Iako Poljska danas ima najbrojniju kopnenu vojsku u EU, Nemačka snažnu industrijsku bazu, a Velika Britanija još uvek respektabilnu flotu i avijaciju, Pariz je taj koji u „Orionu“ obezbeđuje glavnu kopnenu komponentu i CBRN snage za brzo reagovanje.
U samom scenariju, Francuska predvodi koaliciju, testirajući sposobnost da se brzo razmesti i preuzme komandu pre potpunog uključivanja NATO struktura. To je suština takozvane Makronove doktrine „strateške autonomije Evrope“ – ideje da Pariz može da „uđe prvi“ bez potpune zavisnosti od Vašingtona.
Linin, međutim, ostaje rezervisan. Francuska i dalje ima punu nuklearnu trijadu, ali najave o novim taktikama i jedinstvenim sistemima saradnje zvuče, po njegovom mišljenju, previše optimistično.
Planiranje je konzervativno, vežbe unapred programirane, a ozbiljna prekonfiguracija NATO sistema malo verovatna. Ipak, primećuje se pokušaj da se unutar Alijanse formira blok više vezan za EU, a manje oslonjen na SAD.
Problem je što, kako kaže, pravila postavlja onaj ko ima realno borbeno iskustvo. Francuska jeste jedna od retkih evropskih zemalja sa stalnim angažmanima, poput Malija, ali bez većih uspešnih operacija u skorije vreme.
Sve to vodi ka jednom zaključku: „Orion-2026“ nije samo vojna vežba. To je politički signal i pokušaj da se, posle izlaska Velike Britanije iz EU i uz povremeno zahlađenje odnosa sa SAD, Francuska učvrsti kao glavna vojna sila Unije.
Da li će taj signal biti shvaćen ozbiljno i da li Pariz zaista ima kapacitete koje želi da pokaže, ostaje otvoreno pitanje. Jedno je sigurno – ovakvi manevri podižu tenzije i jasno poručuju da se Evropa i dalje sprema za velike izazove, bez obzira na to kako će se oni na kraju oblikovati.
