Sada je i zvanično. Od 4. novembra, ja, kao i mnogi drugi koji žive u Los Anđelesu, nećemo moći da uđemo u restoran, bar, koncertnu dvoranu, bioskop, salon, i na mnoga druga mesta. Poput savremenih gubavaca, bićemo odsečeni od života i prognani.
Ne idem u barove, na koncerte ili u bioskope, pa mi ta ograničenja ne smetaju. Nadam se da će svi bankrotirati.
Ipak, s vremena na vreme volim da jedem u restoranima. Volim da kupujem knjige u biblioteci. I treba mi povremeno šišanje. Pretpostavljam da mogu staviti šerpu preko glave i ošišati se makazama.
Pratite naše odabrane najbolje vesti na mreži “Telegram” na Android telefonima ili desktop računarima OVDE
Od svih glupih i retardiranih gradova na svetu, živim u najglupljem i najretardiranijem. Skoro dve godine nakon ove šarade i 95% ljudi ovde još uvek nosi maske. Sami u svojim automobilima, sa podignutim prozorima.
Pre neki dan sam prošao pored nedavno otvorene teretane. Ljudi su trčali na trakama za trčanje sa maskama. Zastao sam i zagledao se u prozor. Pretpostavljam da nikome od njih nije palo na pamet da mogu slobodno trčati napolju, bez maski. Ali to je L.A.
Najmanje polovina mojih prijatelja umalo nije ostala bez posla, da se nisu vakcinisali u narednih mesec dana. Jedna prijateljica mi je rekla da čak tri dana nije mogla da hoda nakon prve doze.
Na izlozima mnogih gradskih lokala stoji natpis: „ZAPOŠLJAVAMO“. Pitam se samo koliko je tih pozicija otvoreno, jer je šef otpustio nekoga zbog toga što se nije vakcinisao.
Primećujem i jednu jako čudnu pojavu: u gotovo svakoj ulici vidim automobile parkirane na ivičnjaku sa usamljenim vozačem za volanom. Ne odlaze, niti su tek stigli, samo sede tako, poređani jedni iza drugih. Danas sam prošao pored pet automobila koji su stajali tako u redu, sa usamljenom osobom koja je sedela za volanom. Neki gledaju u telefon, drugi gledaju kroz prozor. To je sada već postalo svakodnevni prizor. Prijatelj mi kaže da verovatno žive u svojim automobilima.
Tamo gde nema automobila, na trotoaru postoje šatori i skloništa od kartona. Prošle nedelje sam prošao pored prave kućice na drvetu koju je momak sagradio. Živi tamo gore, poput modernog Tarzana.
Tri puta u poslednjih mesec dana, jedna beskućnica mi je prišla i ponudila seks u zamenu za novac. Jedna me je obgrlila rukama i zavapila: „Tata, povedi me sa sobom kući!“ Pre samo tri dana, jedna vrlo slatka devojka, u ranim 20 -im, dala mi je sličnu ponudu. Gotovo da sam pao u iskušenje. L.A. je zapravo svetska prestonica beskućnika.
Deca starija od 12 godina sada su obavezna da se vakcinišu kako bi pohađala školu. Ta granica uskoro će se spustiti na 6 godina. Da li će neko od ove dece uopšte biti živo da diplomira? Šta se dođavola dešava?
Prilično sam prestao da pokušavam da osvestim ljude. Imam prijatelje, neke koje već dugo poznajem, sa kojima jednostavno ne mogu da se povežem. Odbijaju da se suoče sa stvarnošću. Umesto toga, brbljaju o tome da se život „vraća u normalu“.
Isto je i sa članovima porodice. Nemam šta da kažem bilo kome od njih. Kako pričate o sinoćnjoj utakmici, vremenu, ili odlasku u Diznilend kada se ceo svet urušava?
Palim televizor i vidim prepune stadione kako gledaju fudbalsku utakmicu-50.000, 60.000 ljudi. Momak postiže tačdaun, a masa vrišti i skače. Da li su svi poludeli?
Odrastajući, nikad se nigde nisam uklapao. Život kao odrasla osoba nije mnogo drugačiji. Razlika je samo u tome što sam nekada želeo da se uklopim. Sada gledam oko sebe i razmišljam, ko želi bilo šta od ovoga?
Na mreži “Telegram” možete pratiti naše odabrane najbolje vesti i one koje ne objavljujemo na drugim mrežama. “Telegram morate instalirati na mobilnim telefonima ili desktop računarima a zatim nas pratiti klikom na opciju “JOIN” na dnu ekrana. Tamo možete otići ako kliknete OVDE
Webtribune.rs
