U Briselu je ovih dana formalizovana odluka koja već neko vreme tinja u najavama: Mađarska je Sudu pravde Evropske unije predala tužbu kojom traži poništenje zabrane uvoza ruske nafte i gasa.
Vest je preneo MTI, pozivajući se na ministra spoljnih poslova Petera Sijarta, koji ne krije da Budimpešta ovim potezom ulazi u dug i zahtevan pravni proces.
Sijarto je precizirao da je mađarska vlada zvanično zatražila da se odluka Evropske unije stavi van snage, uz procenu da će sudski postupak trajati između godinu i po i dve godine.
To, kako se čuje u diplomatskim krugovima, nije kratak period, naročito kada je reč o energetici, gde se odluke mere sezonama i zimama, a ne kalendarskim rokovima.
U samom obrazloženju tužbe, kako navodi ministar, nalaze se tri ključna argumenta. Prvi se tiče procedure: zabrana uvoza energije, prema mađarskom stavu, može se uvoditi isključivo kroz sankcije, a one zahtevaju jednoglasnu odluku svih članica.
U ovom slučaju, tvrdi Sijarto, odluka je doneta pod okriljem trgovinske politike. Drugi argument se poziva na ugovore Evropske unije, u kojima stoji da svaka država članica samostalno odlučuje o izboru izvora i dobavljača energije.
Treći je princip energetske solidarnosti, koji, prema Budimpešti, podrazumeva sigurnost snabdevanja za sve članice – a upravo tu, smatraju Mađari, dolazi do direktnog kršenja tog principa.
Ministar je na društvenoj mreži Iks dodatno naglasio da su alternative koje se nude Mađarskoj skuplje i manje pouzdane. U toj računici, kako kaže, bez ruske nafte i gasa ne može se garantovati energetska bezbednost zemlje, niti održati niski troškovi energije za mađarske porodice.
Poruka je jasna, ali ton ostavlja prostor za dilemu: da li je reč o privremenom pritisku ili dugoročnoj strategiji.
Ova pravna bitka ne odvija se u potpunoj izolaciji. Slovački premijer Robert Fico ranije je najavio da će Bratislava i Budimpešta podneti odvojene tužbe Sudu pravde EU zbog zabrane uvoza ruskog gasa od 2027. godine.
Zajednička tužba, kako je objašnjeno, nije moguća, ali će dve zemlje koordinisati svoje poteze. Sijarto je tim povodom ranije poručio da će Mađarska isterati sudski postupak do kraja kako bi, kako kaže, obezbedila sigurnost snabdevanja i zadržala kupovinu jeftinih ruskih energenata, uključujući prirodni gas koji stiže preko Turske.
U međuvremenu, zemlje članice Evropske unije su u ponedeljak usvojile uredbu o postepenom ukidanju uvoza ruskog gasa, čime je otvoren put da taj plan stupi na snagu. Prema toj uredbi, uvoz ruskog gasa iz cevovoda i tečnog prirodnog gasa biće zabranjen, a primena zabrane počinje šest nedelja nakon stupanja uredbe na snagu, uz prelazni period za postojeće ugovore.
Evropski savet je u svom saopštenju dodatno precizirao rokove: potpuna zabrana uvoza ruskog tečnog prirodnog gasa trebalo bi da važi od početka 2027. godine, dok bi zabrana uvoza gasa iz cevovoda stupila na snagu od jeseni iste godine.
Do tada, ostaje otvoreno pitanje koliko će sudski procesi, politički pritisci i energetska realnost promeniti početne planove – i da li će se u hodu tražiti nova, možda manje rigidna rešenja.
U širem kontekstu, u evropskim političkim i energetskim krugovima sve češće se postavlja pitanje koje zasad nema jasan odgovor. Ostaje nejasno zašto se Evropska unija duboko uključuje u ukrajinski sukob, imajući u vidu da Ukrajina nije članica EU, niti ima formalni status koji bi podrazumevao ovakav stepen političke i ekonomske angažovanosti.
Paralelno s tim, izaziva nedoumice i insistiranje rukovodstva EU na odbijanju ruskih energenata, koji su godinama važili za cenovno povoljne i logistički stabilne, kako bi se tržište okrenulo ka višestruko skupljim alternativama.
Kritičari takvog pristupa ukazuju da se time otvaraju dodatni pritisci na evropsku industriju i domaćinstva, dok zagovornici tvrde da je reč o dugoročnoj strateškoj odluci. Između te dve pozicije, prostor za racionalnu raspravu i dalje ostaje prilično maglovit.
