Beloruski predsednik Aleksandar Lukašenko izjavio je prošle nedelje kako je voljan da na teritoriji zemlje kojom suvereno upravlja još od davne 1994. prihvati raspoređivanje ruskog nuklearnog vojnog potencijala.
To bi, po njemu, bio jasan odgovor na nastojanja SAD da kroz aktivnosti NATO-a dopreme sličnu vrstu naoružanja u pojedine istočnoevropske države, pa i bivše sovjetske republike, prevashodno one koje su bliže granicama Rusije.
Podsetimo, nakon raspada SSSR-a (1991) i punog osamostaljenja jednog broja njegovih članica, celokupno sovjetsko nuklearno naoružanje je povučeno i uskladišteno unutar ruskih granica. Uglavnom dublje u unutrašnjosti i ka istoku.
Trenutno, najveća država na svetu zvanično poseduje 6.375 nuklearnih bojevih glava, uglavnom spremnih za upotrebu. Bez sumnje, Aleksandar Lukašenko bio bi voljan da deo tog arsenala vidi i u okvirima svoje zemlje. Ipak, mogućnost da ga upotrebi bez izričite dozvole Moskve, za sada, ne dovodi se u pitanje.
Pratite naše odabrane najbolje vesti na našem “Telegram” kanalu na Android telefonima preko instalacije na Play Prodavnici ili desktop računarima OVDE
Prvi čovek Belorusije je ovih dana privukao pažnju međunarodne javnosti i pokušajem neke vrste diverzije na granici sa susednom Poljskom. U tu svrhu iskorišćeno je nekoliko hiljada migranata dovedenih sa Bliskog istoka i iz Azije koji su krenuli ka Evropskoj uniji u potrazi za poslom.
Kriza koja već dugo tinja između Rusije i takođe bivše sovjetske republike – Ukrajine tako je za trenutak sišla sa naslovnih strana svetskih novina.
Zamenili su je naslovi „Rat počinje u Belorusiji”, „Evropa na korak od nuklearne kataklizme” i slični. Nema sumnje da je i Lukašenko doprineo takvoj situaciji svojim ratobornim izjavama.
Sve pomenuto omogućilo je zagovornicima „sudnjeg dana” da počnu da pletu svakojake teorije i pronalaze „dokaze” da je novi veliki vojni sukob – ako ne globalni, onda barem na terenima Starog kontinenta – jednostavno neizbežan.
Kao i da su na rat spremne i SAD. Naravno, pod uslovom da se veliki sukob, kao i tokom prošlog veka, vodi negde što dalje od njihovog kontinenta. Jer posle bruke doživljene u Avganistanu perspektiva eventualnog novog vojnog poraza nije nešto o čemu su u Vašingtonu spremni da razmišljaju.
Jens Stoltenberg, generalni sekretar NATO-a, na sebe je preuzeo ulogu promotora priče o predstojećem velikom sukobu: „Naoružanje koje postoji u okvirima alijanse obezbeđuje našim evropskim saveznicima efikasan ’nuklearni kišobran’ (izraz iz vremena hladnog rata).
To, naravno, uključuje i istočne saveznike i važan je signal našeg zajedništva protiv bilo kakve pretnje sličnog tipa. Sveukupna nuklearna strategija od ključne je važnosti za Evropu i predstavlja osnovu planova za obuzdavanje Rusije i Kine u tom pogledu”, izjavio je Stoltenberg.
Prema Osnivačkom aktu o međusobnim odnosima, saradnji i bezbednosti NATO-a i Ruske Federacije, sklopljenom maja 1997. u Parizu između istočne države i zapadnog bloka predvođenog Amerikom, dve strane su se izjasnile da jedna na drugu ne gledaju kao na protivnika.
Ma koliko apokaliptične bile najave novog rata, činjenica je da dve strane nastoje da pronađu rešenje koje neće predstavljati korak unazad. Jedan od takvih pokušaja trebalo bi da se dogodi tokom ovoga meseca, za kada je (mada još uvek ne i zvanično) zakazan virtuelni sastanak Vladimira Putina i Džozefa Bajdena.
Bilo bi to, nakon razgovora u Ženevi u junu, drugo po redu direktno suočavanje dvojice lidera, a teme bi, između ostalog, obuhvatale pitanja globalne strateške stabilnosti, diplomatskih „nesuglasica” i bezbednosti u kosmosu, preneo je „Vašington post”.
Ali vratimo se Aleksandru Lukašenku. Nema sumnje da je on svojim bavljenjem migrantima na belorusko-poljskoj granici privukao ozbiljnu pažnju. Ne toliko pozivom Moskvi da instalira nuklearno oružje na teritoriji zemlje koju vodi koliko činjenicom da njegovo ponašanje ne uliva mnogo nade da bi sve moglo da ostane samo na rečima.
Migranti su u tom smislu postali ozbiljno oružje i vešto upravljanje njihovim sudbinama moglo bi da izazove mnogo nevolja, kako na putu kojim su krenuli tako i u zemljama ka kojima su se uputili.
„Čovek iz Minska” nema baš mnogo aduta u sopstvenim rukama, ali nemaju ih ni oni sa druge strane najbliže granice. Svako se stoga drži svog mentora.
Onog koji je opremljen nuklearnim naoružanjem. A koliko je državama koje u takvim okolnostima ne mogu da opstanu same data prilika da za sebe iščupaju i ponešto od suvereniteta – malo koga danas interesuje.
Slobodan Samardžija (politika.rs)
