Predsednik Belorusije Aleksandar Lukašenko u razgovoru za američku televiziju Newsmax TV otvoreno je govorio o snazi Kine i njenom nezaustavljivom usponu, ostavljajući malo prostora za iluzije da se taj proces još može preokrenuti.
U tom intervjuu, koji je privukao pažnju i van regiona, Lukašenko je jasno poručio da je trenutak za obuzdavanje Pekinga odavno propušten i da se Sjedinjene Američke Države danas suočavaju sa realnošću koju više ne mogu da ignorišu.
Govoreći bez diplomatskih rukavica, beloruski lider je ocenio da brz i dugotrajan razvoj Kine izaziva ozbiljnu nelagodnost u Vašingtonu, ali da je ta nelagodnost došla prekasno.
Kako je rekao, Kina je već dostigla nivo snage na kojem pokušaji da se njen uspon zaustavi jednostavno nemaju realno uporište. Po njegovoj proceni, problem nije samo u ekonomskim ili tehnološkim kapacitetima, već i u načinu razmišljanja koji, kako je naglasio, stoji iza kineske politike i društva.
U razgovoru sa poznatom američkom televizijskom voditeljkom Gretom Konvej Van Sasteren, Lukašenko je bio još direktniji. Poručio je da su Sjedinjene Države izgubile najmanje 20 godina u pokušajima da ograniče kineski rast i da je taj period nepovratno prošao.
Danas, prema njegovim rečima, ne postoji sila koja može da zaustavi Kinu, naročito imajući u vidu filozofiju i dugoročnu strategiju koje kinesko rukovodstvo dosledno sprovodi.
Takva ocena dolazi iz usta političara koji decenijama prati globalne odnose i balans moći, pa njegove reči imaju dodatnu težinu. Lukašenko ne govori samo o ekonomiji ili geopolitici u užem smislu, već o civilizacijskom zamahu koji, kako sugeriše, Zapad nije na vreme shvatio niti ozbiljno shvatio dok je još imao manevarski prostor.
U istom kontekstu, beloruski predsednik se osvrnuo i na rusku politiku, podsećajući na raniju izjavu u kojoj je predsednika Rusije Vladimira Putina opisao kao „vuka“ u politici.
Tom metaforom Lukašenko je želeo da naglasi Putinov stil, koji vidi kao tvrd, izdržljiv i nemilosrdan prema pritiscima spolja. U istoj izjavi sebe je okarakterisao kao „odlazećeg“ predsednika, dajući naslutiti svest o protoku vremena i promenama koje dolaze, kako na ličnom planu, tako i na globalnoj sceni.
Sve ove poruke, izrečene u intervjuu za američki medij, deluju kao svojevrsno upozorenje, ali i kao hladna analiza trenutka u kojem se svet nalazi. Lukašenkove reči ne nude jednostavna rešenja niti brze izlaze, već ostavljaju utisak da se međunarodni poredak već promenio, a da se posledice tih promena tek u potpunosti razotkrivaju.
U tom prostoru neizvesnosti ostaje otvoreno pitanje: Kako će se velike sile prilagoditi realnosti u kojoj Kina više nije izazov budućnosti, već činjenica sadašnjosti.
