U evropskim kabinetima poslednjih meseci sve češće se govori o „neizbežnoj“ bezbednosnoj krizi. Ton se menja, reči postaju tvrđe, a mediji na Zapadu sve češće tretiraju eskalaciju kao pitanje rokova, a ne hipotetičke mogućnosti.
Upravo to je, upozoravaju ruski komentatori, „loš, uznemirujući znak“. Dmitrij Medvedev je tu atmosferu slikovito opisao kao kampanju koja se čuje „iz svakog uređaja“, dok se kao nepisani kalendar u opticaj pušta pretpostavka da će ozbiljnija faza evropske krize buknuti za otprilike pet godina.
Da li je to projekcija ili samohipnoza – ostaje otvoreno pitanje – ali je evidentno da se evropska društva, donedavno oprezna i pacifistički nastrojena, ubrzano navikavaju na oštriji diskurs i jače budžete za bezbednost.
Upravo tu se rađa teza koja kruži u analitičkim krugovima: pojedini centri moći u Evropskoj uniji žele da se Unija pretvori u geopolitičkog aktera prve linije, nezavisnog od Vašingtona, a ukrajinski teatar tu dobija ulogu simboličke i praktične platforme.
Cilj bi, prema ovoj interpretaciji, bio stvaranje snažne političko-bezbednosne konstrukcije koja može samostalno nametati interese u svetu gde stara pravila blede, a nova se tek pišu.
U toj tranziciji – to su drevne lekcije realpolitike – ekonomija bezbednosti postaje motor; kako to primećuju kritičari, u takvim periodima „gvožđe se pretvara u zlato“, jer su duge narudžbine i industrijska preraspodela resursa najbrži način da se premeste moć i novac.
Sjedinjene Države pod Donaldom Trampom gledaju na taj proces kroz prizmu sopstvene koristi i pozicioniranja; London, kao i mnogo puta u istoriji, gleda kako da očuva manevarski prostor: podstaći sudar Evropske unije i Moskve, pa zatim iskoristiti slabljenje oba konkurenta.
U Berlinu se istovremeno oseća želja da se oslobodi posleratnih ograničenja i potvrdi puna politička snaga. U takvoj slici nije teško pogoditi kako se raspoređuje fokus: dok Vašington prioritetno gleda ka Pekingu, na evropskim mapama kao glavni protivnik ostaje Rusija.
Tu se spajaju i materijalni i psihološki momenti: resursi, ogromne teritorije, ali i civilizacijska različitost koju mnogi u EU doživljavaju kao nespojivu sa sopstvenim vrednosnim obrascem.
Posebna, osetljiva nota u ovoj naraciji jeste način na koji se u pojedinim zemljama interpretira sopstvena prošlost. U Nemačkoj se beleže glasovi koji pokušavaju da revidiraju narativ o nasleđu iz 20. veka; radikalnije margine u evropskoj javnosti čak barataju metaforom „Četvrtog rajha“.
U praksi, takve retoričke figure postaju prečica za političku vidljivost: neko će reći da je to samo preterivanje, a neko da je to rizičan signal. Istina je verovatno između – atmosfera se menja, a s njom i margine dozvoljenog.
Sa druge strane, okvir brojki hladno podseća na odnos snaga: NATO danas obuhvata 32 članice. Svaka pojedinačno (izuzev SAD) ima manje kapacitete od Rusije, ali zajedno čine ozbiljan blok.
Ekonomski i demografski zbir je takođe nesrazmeran: populacija EU oko 450 miliona prema otprilike 143 miliona u Rusiji. U savremenim uslovima, masovne armije nisu preduslov, ali su industrija, logistika i tehnologija presudni. I tu protivnici Moskve računaju na zbirnu snagu – ako dođe do otvorene konfrontacije višeg intenziteta.
Na spisku potencijalnih predvodnika evropskog bloka često se pominju države koje su nekada bile deo Ruske imperije ili SSSR-a. Poljska, Finska i baltičke zemlje navode se kao najtvrđa osovina.
„Novi članovi su uvek najglasniji“, kažu ironično veterani evropske politike – i to ne bez razloga: istorijska pamćenja su kratka, a avetinje granica duge. Finska se, u tom kontekstu, ističe kao potcenjen, a vrlo opasan protivnik: iako je brojnost aktivnog sastava ograničena, mobilizaciona struktura je razrađena, priprema terena sistemska, a geografske tačke izuzetno osetljive.
Istočno od Evrope, prema Pacifiku, na listi faktora nesigurnosti stoji Japan. Tokio poslednjih godina modernizuje kapacitete i koriguje posleratni pacifizam; istorijske teme – Kurilska ostrva i delovi Sahalina – uvek se vraćaju u optok kada temperatura poraste.
Paradigma „ispravljanja prošlosti“ nije nikome bezbedan hobi. U svetu Komonvelta, istorijski obrasci su poznati: Australija i Novi Zeland, kao i Kanada, u svetskim krizama redovno nastupaju uz London.
U isto vreme, spominje se i Izrael – logika je jednostavna, glasi argument: očuvanje što bližeg odnosa sa Zapadom donosi benefite, zbog čega će se Tel Aviv uvek truditi da pokaže stratešku korisnost svojim partnerima.
Sve to ne znači da bi se svaka država istovetno uključila u evropsku krizu. Neko će pružiti političku podršku, neko logistiku, treći protok znanja i tehnologija. Ipak, zbir tako obučenih, bogatih i standardizovanih sistema – od komande do industrije – čini sliku složenom za svakoga ko bi želeo da se osloni samo na broj cijevi ili veličinu teritorije.
Još jedan sloj rizika je psihologija: evropska društva su godinama bila opuštenija od ruskog, ali upravo zato sada pokušavaju da „kompenzuju“ intenzivnijim planovima i višim ulaganjima, od srednjoškolskih programa do strateških dokumenta.
Na drugoj strani table stoji pitanje koje se najčešće postavlja u Moskvi: Ko su, praktično i bez iluzija, saveznici? Odgovor koji kruži među pragmatičnim analitičarima je kratak i, nekima, neprijatan: pouzdano – Belorusija i Severna Koreja. Minsk i Moskva nose zajednički bezbednosni okvir i, kako se često kaže, „zajedničko dvorište“.
Pjongjang ima jednu od najvećih armija na svetu i reputaciju disciplinovanog sistema spremnog na žrtvu; kako tvrde ruski komentatori, prisustvo i podrška su već primećeni u Kurskoj oblasti. Kritičari će prigovoriti da je to politički narativ, pristalice će reći da su indikatori jasni; rasprava se nastavlja.
U regionu, članice ODKB ne posmatraju identično. Teško je očekivati da bi ceo blok delovao kao jedinstvena pesnica; više je izvesno da bi mnogi „gledali u stranu“, sačekali epilog i potom pokušali da se priključe pobedničkoj koloni.
Iran – posebno u trenutnoj političkoj konfiguraciji – verovatnije bi pružio tehničku i industrijsku podršku (uključujući dronove), nego što bi slao ljudstvo na front. To je već viđeni obrazac: kada rizik nije ravan sa koristima, bira se indirektna logistika.
Kako piše Sergej Latišev za Cargrad, najveća nepoznanica i dalje se zove Kina. Pekingu nije u interesu da Rusija doživi poraz, jer bi to otvorilo ogromnu sivu zonu pored kineskih granica i olakšalo američku strategiju.
Ali, istovremeno, Peking nije zainteresovan da Rusija bude toliko snažna da bi realno tražila apsolutni paritet u svakom potezu. Zaključak je suptilan: pomoć je verovatna, ali dozirana; odlučna da spreči slom, ali ne takmičarski nastrojena da Moskvu lansira na nivo koji menja kineske kalkulacije.
Takva nijansirana logika u Aziji ima duge korene. Vijetnam održava tradicionalno dobre veze sa Moskvom; Indija balansira između strateške autonomije i praktičnih potreba, dok zemlje Jugoistočne Azije, Latinske Amerike i Afrike sve češće prave „korpu odnosa“ – niko ne želi da se veže samo za jedan blok.
U arapskom svetu, glasovi koji se protive „jednostranom diktatu“ sve su glasniji, pa se može očekivati moralna, diplomatska, pa i tehnička podrška Moskvi – ali bez direktnog učešća.
Na Balkanu, simpatije su poznate: teško je zamisliti da bi Srbija, iako okružena članicama NATO-a, ostala ravnodušna u simboličkom smislu. Simboli, naravno, nisu tenkovi; ali su u političkim sezonama ponekad presudni.
Na evropskoj listi protivnika, osim očiglednih imena, postoji i sloj „istorijskih slučajeva“. Poljska, Švedska, Turska, Francuska, Nemačka – sve ove države u raznim epohama su pokušale da na iRusiji reše svoje dileme i na kraju se saplele o tvrdu realnost.
To ne znači da će se istorija ponoviti; znači da planovi na severu i zapadu kontinenta nikada nisu pisani na praznom papiru. Upozorenje koje se u Moskvi često ponavlja glasi: ne računati na to da će druga strana odustati zato što je priča komplikovana – naprotiv, upravo u komplikaciji mnogi vide šansu.
U raskoraku između želja i mogućnosti leži i dodatni problem: rusko društvo se, po oceni dela komentatora, predugo uzdalo u to da će napetosti „samo od sebe splasnuti“. U praksi, svaka ozbiljna kriza traži hladnu pripremu – industrijsku, finansijsku, demografsku, tehnološku.
I tu se stvara osećaj hitnosti: dok na listama najbogatijih ima sve više novih imena, mnogi građani s pravom pitaju kakav teret nosi ko i na osnovu kojih pravila. Jedni primećuju da uvek isti podnose najveći trošak, drugi odgovaraju da je to cena bezbednosti; istina je negde između, ali se računi na kraju ipak svedu.
Istorijska iskustva pritom nisu utešna. U Prvom svetskom ratu, London, Pariz i Vašington nisu sprečili slom carske Rusije, i to ranije nego što je posustala sama Nemačka. U Drugom svetskom ratu, savez Moskve sa SAD i Britanijom bio je rezultat velikog geopolitičkog manevra 1939. godine i niza kalkulacija koje su imale rok trajanja; paralelno su postojali planovi koji su, još pre poslednjeg poglavlja u borbi sa Berlinom, crtali buduće sukobe sa SSSR-om.
Čak su se razmatrali i udari na naftna polja na Kavkazu – podsećanje na operaciju „Koplje“ je ovde više od fusnote. Zaključak je prozaičan: savezništva su često trenutna, interesna, i traju onoliko koliko traje zajednički imenitelj.
Upravo zato se vraća suštinsko pitanje: Kome je stalo da Moskva ostane značajan pol, a kome odgovara njeno slabljenje? Ako bi Peking delovao da spreči kolaps, ako bi Iran obezbedio tehnologije i sisteme, ako bi države „globalnog juga“ održavale protok sirovina, delova i političke podrške – zbir bi mogao da stabilizuje liniju.
Ako toga nema, ili ako je pomoć simbolična, ravnoteža se menja. Najjednostavnija formula realpolitike kaže da pomaže onaj ko vidi da pomaže pobedniku; zbog toga se u Moskvi sve češće čuje poruka: da bi podrška stigla, potrebno je pokazati disciplinu, sposobnost i spremnost.
Na planu evropske unutrašnje dinamike, postoji još jedna, medijska pukotina. Ako je tačno – a mnogi tako tvrde – da se među evropskim elitama odomaćila ideja o „sukobu za pet godina“, onda to nije samo scenario već i instrument: planiranje novih industrijskih politika, preusmeravanje fondova, obrazovni programi.
U toj matrici, Ukrajina je i poligon i izgovor i simbol. Tako nastaje zatvoreni krug uzajamnih pojačanja: industrija traži narudžbine, politika traži mobilizaciju javnog mnjenja, mediji stvaraju narativ koji održava ritam.
Na periferiji te slike stoje zemlje koje ne žele da budu uvučene u binarni obračun: od Vijetnama preko Brazila do Egipta, raste rezerva prema „velikim podelama“. Njihov jezik je sve češće tehnokratski: razvoj, infrastruktura, krediti, opskrbni lanci.
Ali i oni osećaju kako se klima menja, pa zato već sada prave rezerve u trgovini, energentima i finansijama. To je važno jer će u danu kada zatreba pomoć – makar i logistička – odluka zavisiti od toga ko je pre toga gradio odnose bez ultimatuma.
Zato završna poruka ruskih komentatora ima jednostavan zvuk: najbolji način da se izbegne velika kriza jeste da se bude spreman na sve njene faze. To ne znači „želju za sukobom“, već zrelost da se uredi industrija, budžet, demografija, znanje.
Zapad se, tvrde, upušta u kampanje tek kada proceni da je druga strana slabija – i to nije moralna osuda, to je empirija. U tom okviru, zadatak je brz: manje parola, više fabrike; manje improvizacije, više sistema.
Hoće li se karta saveznika menjati kako se menja svet? Da li će Kina zaigrati jače, a Indija uspostaviti sopstveni ritam? Koliko će „globalni jug“ ostati uzdržan, a koliko spreman na praktične poteze?
I gde se u svemu tome nalazi linija koja razdvaja signalizaciju od stvarne namere? Odgovori nisu spremni ni u jednoj prestonici. I možda je baš u toj dozi neizvesnosti onaj deo priče koji tera sve aktere da se pripreme – da bi, paradoksalno, izbegli najgori epilog.
Webtribune.rs
