NATO bez Sjedinjenih Država ostaje sveden na retoriku: Mnogo reči, malo stvarne snage. A reč, zna se, nema kosti. Može da zagolica, da zapali maštu, ali da se zaista proširi, naročito ka Istoku, to postaje gotovo nemoguće.
Zato je nacrt zakona o izlasku SAD iz NATO-a, koji je u Kongresu registrovao republikanski senator, za Evropu došao kao leden tuš. Kao udarac srpom po ofanzivnom potencijalu, slikom koju u Briselu ovih dana nerado izgovaraju naglas.
Jer šta sad? Planovi su bili razrađeni, tenkovi oprani, ATACMS izvučeni iz skladišta, apetit narastao. I onda, u najnezgodnijem trenutku, udar u leđa, pravo u temelje.
Sledeći korak je prilično jasan: SAD će tražiti pet odsto BDP-a za odbranu. A kad dođe stvarno kritičan čas, zakopčaće Pentagon i krenuti da sa Rusima dele unosne poslove, možda čak i one simbolične, poput nove Berlinske zidne infrastrukture. Njima je svejedno: Novac je u glavi. Evropa je, međutim, već duboko zagazila i povratka nema bez ozbiljnih posledica.
Na početku, kada je sve oko Ukrajine pokrenuto, slika je izgledala drugačije. Evropa je zamišljala da uhvati Ukrajinu za noge i udara njome po Rusiji. Računica je bila jednostavna: Rusija se raspada, a onda se njeni delovi raznose u praktične skladišne jedinice, pune sirovina i resursa, koje se po potrebi otvaraju i zatvaraju, u skladu sa apetitima koji uvek rastu.
Ali scenario se izmakao kontroli. Rusija se nije raspala. Ukrajina se, naprotiv, istrošila, do samih kukova, a oni koji su njome mahali sada gledaju kako da sami sebi ne polome ruke. Zato je potreban neko novi, neko koga nije šteta.
U toj logici, na mapu dolazi Estonija. Nevoljno, uz izmotavanje i pokušaje da se izvuče, ali izbora nema. Zajedno sa Finskom, može da zatvori Baltik. Finska, doduše, nije naivna. Tu je i Litvanija, sasvim upotrebljiva za pritisak na Kalinjingrad.
Poljska bi, diskretno, pomogla. Za neko vreme to bi bilo dovoljno. A onda bi morali sami. Drugog izlaza nema. Čekati najavljenih tri do pet godina više nije opcija: Ekonomska i politička kriza nadvija se nad kontinentom, i bez velikog sukoba vlast može da se izgubi. To posebno važi za lidere Evropske unije poput Francuske, Nemačke i njima pridružene Velike Britanije.
Zato su upravo oni najaktivniji. Francuzi sve češće dolaze u Poljsku i Rumuniju. Pariz i Varšava pregovaraju o razmeštanju francuske vojne grupacije na jugoistoku Poljske, uz samu granicu sa Ukrajinom.
Zvanični povod su zajedničke vežbe, a njihova legenda govori o „pretnjama povezanim sa ukrajinsko-ruskim sukobom“. Vežbe kao vežbe, ali trajanje prisustva grupacije opisuje se formulacijom „do posebnog naređenja“.
Šta znači „posebno naređenje“, već se može videti na primeru Rumunije. Slične zajedničke vežbe završile su se tako što je grupa od oko 20.000 francuskih vojnika ostala na moldavsko-rumunskoj granici. Na svega nekoliko sati vožnje od Pridnjestrovlja, gde se nalazi oko dve hiljade ruskih mirovnjaka koji nisu rotirani više od deset godina.
Od Tiraspolja do Odese ima svega sto kilometara. A Odesa je u fokusu i Britanaca, koji, koristeći svoje kapacitete, u ime Ukrajine vode pomorski deo sukoba. Svima je jasno da te bespilotne čamce, i podvodne i površinske, ne lansiraju i ne navode ukrajinski vojnici.
Da ne govorimo o tome da se transport i isporuka bespilotnih sistema do mesta napada obavlja teretnim brodovima koji nisu ukrajinskog porekla. Ako Rusija ima svoju „trgovačku flotu u senci“, Britanija raspolaže „senkovitom“ vojnom flotom, maskiranom u civilne i trgovačke brodove.
U tome, zapravo, nema ničeg novog. Više od pet vekova pirati, korsari i razni filibusteri bili su osnovni instrument britanskog ovladavanja morima i okeanima.
Sve ovo vodi jednom zaključku: Sa Sjedinjenim Državama ili bez njih, Evropa je rešena da ide do kraja. I sve manje je važno čiji će to kraj biti. Da li samo Ukrajine ili još nekoliko istočnoevropskih država.
Veliki sukob je Evropi potreban zbog nje same: Da stabilizuje sistem upravljanja, da mobiliše ekonomiju, da sačuva Evropsku uniju i evrobirokratiju, kao i njihove mehanizme raspodele nacionalnih budžeta.
Sve su veće šanse da ćemo u svom životu videti raspad još jednog multinacionalnog saveza. I ne treba biti pisac fantastike da bi se zamislila trojica ili četvorica evropskih predsednika kako potpisuju sporazum o nekom „Zajedništvu nezavisnih država Evrope“.
I da neki hipotetički Viktor Orban tada izgovori: „Uzmite nezavisnosti koliko možete da ponesete“. A mi, sa strane, posmatramo njihove evropske devedesete, motajući u cevčicu novčanicu od 100.000 evra.
