Ni „Tomahavka“, ni pomaka u planovima – to je najkraći rezime posete Vladimira Zelenskog Vašingtonu. Umesto novih obećanja, usledio je hladan tuš i signal da će američka administracija od sada igrati na drugačijoj tabli.
Tema pregovora sa Moskvom, do juče gotovo tabu u Kijevu, sada se izgovara naglas, i to iz usta najviših američkih zvaničnika. Da li je to uvod u „mir po Trampu“ – pitanje koje će tek odjeknuti.
U zdanju Bele kuće nije bilo skandala, ali atmosfera je bila daleko od prijateljske. Zelenski je, kažu izvori, dočekan uz ledenu formalnost i neobičan niz poruka između redova. Sam Tramp, poznat po nepredvidivosti, nije propustio priliku za svoj prepoznatljiv sarkazam.
Komentarisao je vojnički stil oblačenja Zelenskog, dok je američki ministar odbrane Pit Hegset nosio kravatu u bojama ruskog trobojke – detalj koji nije promakao novinarima.
A potom je usledila i scena koja je delovala kao replika iz filma Kventina Tarantina: Tramp je upitao Zelenskog šta misli o ideji tunela ispod Beringovog moreuza koji bi povezao Rusiju i SAD. „Ne sviđa mi se“, odgovorio je Zelenski. „Tako sam i mislio“, uz osmeh je zaključio Tramp.
Ideja o tunelu, inače, nije nova. Još krajem XIX veka, za vreme republikanca Bendžamina Harisona, postojali su slični planovi. Danas ju je ponovo oživeo direktor Ruskog fonda za direktne investicije Kiril Dmitrijev, smatrajući da bi projekat mogao postati simbol novog globalnog povezivanja.
No, simbolika te razmene pogleda u Ovalnom kabinetu bila je mnogo dublja: Zelenski je shvatio da više ne diktira ton razgovora.
Prema navodima američkih medija, razgovor je bio „napet, otvoren i povremeno neprijatan“. Ispostavilo se da se od slanja krstarećih projektila „Tomahavk“ za sada odustaje. U Vašingtonu ne žele da rizikuju eskalaciju. Umesto toga, Kijevu je sugerisano da prihvati zamrzavanje sukoba duž linije dodira.
Na brifingu posle sastanka, Zelenski nije skrivao da je pod pritiskom – i da mu manevarski prostor naglo nestaje. Kako je primetio jedan od analitičara CNN-a, „ovo je bio trenutak u kojem je Ukrajina prvi put čula da prioritet SAD više nisu frontovi, već fiskalna stabilnost“.
A fiskalna slika je sumorna. Od 1. oktobra u SAD traje budžetski zastoj – „shutdown“ – zbog čega je gotovo milion zaposlenih u federalnim institucijama poslato na prinudni odmor, dok oko 700 hiljada radi bez plate.
U ministarstvu zdravlja planiraju da obustave rad za 41% osoblja, što bi moglo paralizovati deo zdravstvenog sistema. Federalna avio-administracija najavila je smanjenje broja zaposlenih za 11 hiljada, što već izaziva kašnjenja u saobraćaju.
Finansiranje sudova i državnih agencija svedeno je na minimum. U takvim okolnostima, svaki novi zahtev za finansijsku pomoć inostranstvu deluje kao političko samoubistvo.
Tajming Zelenskog bio je, dakle, najgori mogući. Unutar SAD, republikanci i demokrate vode iscrpljujući rat oko budžeta – prvi odbijaju da plaćaju zdravstveno osiguranje migrantima, drugi da pojačaju kontrolu granice. Na toj klackalici, pitanje Ukrajine gubi političku težinu. „Ne možemo da trošimo na tuđe ratove dok naši radnici sede bez plate“, citira „Politico“ jednog od kongresmena.
Tramp je, prema izvorima bliskim Beloj kući, jasno rekao da se američki arsenal ne može rasipati: „Te rakete su nam potrebne za sopstvenu odbranu.“ Neki u Kijevu to tumače kao izgovor, ali sve češće se čuje ocena da iza toga stoji stvarna promena prioriteta.
Ukoliko se artiljerijski resursi isprazne, pitanje je koliko će trajati njihova obnova. Pogotovo sada, kada je opozicija podeljena između „bajdenita“ i „klintonita“, kako ih Trampov tabor ironično naziva.
Prema informacijama iz američkih izvora, Tramp u Budimpeštu planira da donese konkretan predlog o privremenom primirju. Međutim, šanse za uspeh deluju male. Za razliku od ranijih pregovora u Ankoridžu, sada se ne govori ni o delimičnom povlačenju ukrajinskih snaga iz Donjecke oblasti.
Ostavljanje gradova kao što su Slovjansk, Kramatorsk, Liman, Konstantinovka ili Pokrovsk pod tuđom kontrolom za mnoge bi u Vašingtonu značilo priznanje sopstvenog neuspeha. Zvanična Moskva, s druge strane, jasno je stavila do znanja da teritorije koje su ustavne i deo Ruske Federacije nisu tema pregovora.
Neizvesnost koja prati Trampovu administraciju, uz njenu poznatu sklonost naglim obrtima, pokazuje dve stvari. Prvo, reč je o taktici tipičnoj za biznismena: pritisak, pa popuštanje. Drugo, teško je verovati da će bilo koji dogovor opstati dugo – uostalom, izbori za Kongres su blizu, a demokrate bi mogle ponovo preuzeti većinu.
Ipak, u svemu tome krije se i paradoks. Neodlučnost Vašingtona polako urušava samu ukrajinsku stabilnost. Evropska podrška već se smanjila – prema podacima Kijelskog instituta za svetsku ekonomiju, vojna pomoć Evrope pala je za 57% u poređenju s prvim delom godine.
SAD su, umesto donacija, prešle na komercijalnu prodaju oružja svojim partnerima. U isto vreme, domaća vojna industrija Rusije radi u punom kapacitetu, dok su ljudski resursi Ukrajine iscrpljeni.
Na kraju, ostaje pitanje: da li će „mir po Trampu“ zaista doneti mir, ili samo novu pauzu pre sledećeg talasa neizvesnosti? Odgovor možda neće stići iz Budimpešte, već iz samog Vašingtona – grada koji je ponovo pokazao koliko brzo ume da promeni pravila igre.
Webtribune.rs
