[adsenseyu2]
Piše: Miroslav Lazanski
Mi već godinama nismo Jugoslavija, nismo ni kraljevina Srbija, ali još nismo ni EU. Pa ko smo mi onda?
Negde početkom 2001. godine tadašnji mađarski ambasador u Beogradu rekao mi je da u Mađarskoj tranzicija, zapravo, znači pljačku, a reforme su sinonim za anarhiju. No, Mađarska je i pored toga ušla u EU, jer živimo u svetu političara.
Možda i nije kraj istorije, ali svakako jeste kraj heroizma. Svi najveću pažnju poklanjaju anketama javnog mnjenja, samo najhrabriji idu protiv raspoloženja javnosti, umesto vizije imamo ciljne grupe.
Politika počinje i završava se stvaranjem koalicija. Naravno, događaji ponekad diktiraju da se skrene pogled sa svog anketnog rejtinga na okolni svet, ali u suštini radi se o vatrogascima, a ne o misliocima. Ne smemo biti naivni, veličanstvene vizije su sjajna stvar, ali politika se svodi na umetnost mogućeg.
[adsenseyu1]
Kraj godine oduvek je i vreme svođenja računa, ovakvih, ili onakvih. Mi već godinama nismo Jugoslavija, nismo ni kraljevina Srbija, ali još nismo ni EU. Pa ko smo mi onda?
Odnosno, najbolnija kriza sa kojom se naše društvo danas suočava nije ekonomska kriza, već kriza ideja. Sve dok Srbija ne reši problem kako gleda na svet, teško je rešiti bilo koji drugi problem.
Sve dok ne razvijemo u potpunosti svoj novi postjugoslovenski identitet, ne možemo voditi ozbiljnu, razboritu, logičnu i doslednu politiku.
Mi smo još uvek u potrazi za samim sobom. U tom kontekstu je i imperativ pronalaženje novog moralnog orijentira, političke lidere treba pozivati da javno i jasno saopšte svoje stavove o našoj prošlosti, umesto stalnih priča o svetloj budućnosti.
Jačanje desnice u Srbiji direktna je reakcija na nedostatak identiteta…
Želimo da uđemo u EU, no 27 godina posle pada Berlinskog zida, a EU se još muči da uobliči svet pun nereda, nasilja i nepredvidivosti. „Etika kažnjavanja“, tako draga Amerikancima, i toliko suštinska za američku kulturu, strana je Evropljanima.
[adsenseyu4]
Stah od evroskepticizma, bauk evroskepticizma kruži danas Evropom više nego ikada pre.
Jer, mi sada na pragu 2017. godine imamo, zapravo, jednu nazavršenu uniju, koja je, istina, ostvarila zajedničku monetu i nekoliko nadnacionalnih organa. I to je sve.
Zajedničko angažovanje na socijalnom planu ima karakter želje, Nemačka, koja više nema istorijski kompleks, ali u kojoj se ne mogu primetiti ni nekadašnje velike Kolove vizije, i Francuska, sa svojim etatizmom i alergijom na fleksibilnost na planu rada, pa italijanska levica, kao spoj engleskog liberalizma i francuskog etatizma, koji se nada da će izlečiti sve probleme francuskog društva otvaranjem 300.000 radnih mesta za mlade nezaposlene, pa najnoviji trendovi u Holandiji.
Od vremena, kada su lideri EU imali žestoke diskusije oko toga da li treba ukinuti „djuti fri“ prodavnice na granicama između država Unije do migrantske poplave i krize, i nije prošlo mnogo godina.
Unija, koja je toliko nepostojeća u spoljnoj politici, a jaka samo na rečima u pogledu nezaposlenosti, nesposobna da integriše jednu zajedničku Evropu koja se oslobodila komunizma i da usvoji odvažnu strategiju prema jugu, kojem preti islamski integralizam iz severne Afrike i sa Bliskog istoka.
[adsenseyu1]
Godinama se EU šepurila da je globalna sila s kojom treba računati. Da bi se potom u najvećoj meri klonila odgovornosti za događaje van svojih granica. Brži ekonomski rast, pomoć za Afriku, Aziju? Zaboravimo na to.
Gde smo mi u svemu tome, hoćemo li ući u EU 2025. godine, ili kasnije? Za sada, iz Brisela dobijamo utešne, ali ne i baš ubedljive odgovore.
Širenje EU sprečavaju egoistička introvertnost i škrtost bogatih zemalja, ali je to objektivno i težak poduhvat sa međuvladinim institucijama EU bez eksplicitno federalnih tela Unije.
Dalje proširenje EU, po mnogima u Briselu, dovelo bi do paralize Unije. Umesto toga pokušava se s konceptom zajedničke spoljne politike, eksperiment koji se upravo pokušava na Rusiji, dok se istovremeno Srbiji upućuju javni pozivi da se tom eksperimentu i pridruži.
Pa koliko nas to koštalo, za EU to i nije važno. Najvažnije je da proširenje EU na Balkan ne poremeti mir bavarskih farmera, sve dok EU ne sredi „institucionalna pitanja“, kao što su prava glasanja.
Čerčil je jednom rekao za plan Džordža Maršala za posleratnu obnovu Evrope „da je to najnesebičniji gest u istoriji“. Odnos EU prema njenim susedima jak je kandidat da ponese epitet i najsebičnijeg.
Možda sam preveliki pesimista. Ili političare možda više stvaraju okolnosti. Bivši papa Racinger jednom je rekao: „Kada društvo kao jedinu vrednost ima hleb, to društvo postaje prazno.
A u duhovnoj praznini, na kraju više nema ni hleba“.
Amin.
[adsenseyu5][adsenseyu5]
[adsenseyu2]
