Piše: Miroslav Lazanski
Nekad to rade i besplatno, kao donaciju. Tako je Hrvatska dobila američke helikoptere „Kajova“ i određenu količinu oklopnih vozila iz sastava američke vojske iz Avganistana, pošto se Amerikancima nije isplatilo da to vuku natrag u Ameriku.
Da li Hrvatska to može da servisira i da li je to za nju skupo, to je njihova stvar.
Ali, treba da se kaže da Hrvatska ulaže vrlo velike pare za naoružanje i tome pristupa vrlo ozbiljno, što je posledica i toga da je Srbija „maznula“ skoro 75 odsto vojne tehnike bivše JNA.
[adsenseyu1]
U opremanju JNA su učestvovale sve bivše jugoslovenske republike, a mi smo uzeli najveći deo. Hrvati su morali da kreću skoro od nule, osim onoga što su zarobili u garnizonima JNA 1991. godine.
Kompletnu avijaciju i mornaricu smo izvukli, dobar deo oklopnih snaga i tako dalje, odnosno Srbija još živi na tom naoružanju.
Mi moramo vrlo pažljivo da pratimo šta se dešava u opremanju komšija, naročito onih koji su u NATO, ali se nadam da – oni koji su za to nadležni- to i rade.
Crna Gora u NATO je jedno popunjavanje sive zone.
NJenim ulaskom, NATO nije dobio ništa posebno u strateškom smislu. NATO, kad gleda neku bazu, ima princip najvećeg i najmanjeg ratnog broda, što znači da luka mora da primi i brod od 100 tona i nosač aviona od 100.000 tona. U suprotnom ne može da bude deklarisana kao njihova stalna luka. A u Crnoj Gori nema ni jednog pristaništa koje može da primi nosač aviiona od sto hiljada tona.
Svaki ulazak brodova u Boka Kotorsku je za NATO oficire pristajanje na klopku jer su svesni da sa okolnih brda mogu da ih gađaju praćkama, pa i ne vole da ulaze u Boku, osim ako nije mala i kratka posetica.
Ni Hrvatska nema pristanište za američki nosač aviona. Sidre ga ili ispred Dubrovnika ili ispred Splita, niko ne prilazi obali jer za to ne postoji infrastruktura. Ne govorim o manjim ratnim brodovima.
Ulazak Crne Gore i Hrvatske u NATO nije neki dobitak za Alijansu. Više su elite u tim zemljama dobile. Elita u Podgorici je dobila ostanak na vlasti. Jasno je šta im je pretilo u drugom slučaju.
Ambicija bivših jugoslovenskih država da uđu u NATO je više bila iz psihološkog straha – šta će posle raspada biti sa srpskom vojnom moći, da li će im granice ostati po Avnoju ili ne… Ulazak Slovenije, Hrvatske, pa i Crne Gore može se gledati i na taj način.
Često kontaktiram sa kolegama iz bivših jugoslovenskih republika i mogu vam reći da antiruske histerije nema ni u Hrvatskoj, ni u Sloveniji, kod Makedonaca, a ni u javnosti Crne Gore – osim ako ne govorimo o medijima koji su pod kontrolom vlasti.
Jedno nedavno ispitivanje javnog mnjenja u Hrvatskoj je bilo vrlo pozitivno za odnose sa Rusima. Pogledajte desničarski list „Sedam dnevno“, koji izlazi u Zagrebu i ima tekstove koji veličaju NDH i objavljuje antisrpske tekstove i relativizuje Jasenovac, ali u spoljnoj politici glorifikuje rusku vojnu moć i rusku spoljnu politiku. Nečeg takvog nema ni u jednom listu u Srbiji.
To je prosto neverovatno kakve su to ode ruskoj vojsci i ruskoj spoljnoj politici, prosto – da se čovek pita o čemu se tu radi. Jedan kolega mi kaže: nemoj da ti kažemo pod čijom je kontrolom taj list.
U Sloveniji nemate apsolutno ni jednog antiruskog ispada, nisu proterali ni jednog ruskog diplomatu.
Crna Gora je druga stvar. Makedonija je sama sebe ponizila jer je pristala da promeni ime, a pitanje je da li će NATO nešto posebno dobiti sa poligonom „Krivolak“.
On jeste dobar poligon, najveći u ovom delu Evrope, jedini na kome se mogu vršiti vežbe sa pravom upotrebom bojnih otrova, jer na hiljade hektara okolo nema civilnih kuća. Ali, NATO ga do sada i nije nešto koristio.
Kada je reč o aerodromima, Skopski ne može da primi najveće transportne avione Amerikanaca, kao ni „Slatina“ kod Prištine. Onaj podzemni objekat je zapečaćen i u njemu mogu samo da rastu tartufi.
NATO ne treba toliko vojne baze na prostorima bivših jugoslovenskih država, jer imaju baze u Bugarskoj, Rumuniji i Ukrajini i imaju direktan pristup ruskim granicama.
Iz Bugarske i Rumunije su vršili transport snaga u Avganistan kad su intervenisali 2001.godine.
Imaju i Albaniju. Šta će im Skopski aerodrom kada imaju aerodrom u Draču. I u Bondstilu, gde su neko vreme imali šest-sedam hiljada vojnika, nemaju nikakvu tešku tehniku. Imaju „Hamere“ i helikoptere za transport, ali ne i borbene helikoptere (tipa „Apač“).
Dakle, u vojnom smislu, balkanske zemlje za NATO ne znače ništa. Apsolutno.
Možda im je važna neka simbolika da vod vojnika iz Crne Gore ode u Avganistan, ili bataljon iz Hrvatske. Ali raspoloženje javnosti tih zemalja je takvo da je pitanje da li bi bilo „da“ ili „ne“ za ulazak u NATO da ima prave rasprave.
Hrvatska je izbegla taj referendum. Slovenija ga je imala tek posle dve godine ozbiljnih rasprava u javnosti, a i tada je prošao sa 51 odsto „za“. Crna Gora je izbegla referendum. Makedonija nije, ali tamo su i vlast i opozicija za NATO, sem možda jedne srpske stranke. Naravno, jedno je raspoloženje stranaka, a drugo naroda, ali živimo u takvom vremenu da šta ko pita narod u Makedoniji.
Da se pita, ne bi menjali ime.
Grčka nije preuzela nikakve obaveze, a Makedonci su preuzeli i videćemo da li će to proći na referendumu u Makedoniji i videćemo da li će se u Grčkoj ova vlada održati na vlasti, pošto se drži na dva glasa, koja mogu da pređu na stranu onih koji su protiv dogovora sa Skopljem.
NATO na Balkanu pre svega želi da to ne bude siva zona i da tu budu politički prisutni. Da to stave pod jednu vrstu kontrole i pacifikacije i da nemaju brige da li se nešto događa iza njihovih isturenih pozicija – u Rumuniji i Bugarskoj.
Opšte je poznato da NATO trenira kosovke bezbednosne snage. Mi možemo da pričamo da to nije vojska, ali u stvarnosti jeste: ima celu vojnu hijerarhiju, laka oklopna sredstva, lake oklopne automobile (mislim da su im to Turci isporučili), pitanje je vremena kada će dobiti neki helikopter, NATO vrši njihovu obuku, NATO im je isporučio naoružanje (poledajte puške koje imaju).
Jasno je da je samo pitanje dana kada će se to i službeno nazvati kosovskom vojskom, a mi pri tome ne možemo ništa sem da verbalno protestujemo i da uputimo neke note.
Da li će se NATO držati principa da to ne može da prođe bez ustavnih promena (odnosno, kao što se sad priča da to ne može da prođe bez glasova Srba u parlamentu u Prištini)?
Setimo se da je to isto govoreno za princip „standardi pa status“. A šta smo dobili? Status! A o standardima više niko ne razgovara.
Zapadu ne možete da verujete ništa. I kad nešto potpiše, u stanju su da to drugačije tumače, a pogotovo kad daju usmena obećanja (kao standardi pre statusa).
U završnoj deklaraciji sa samita NATO Kosovo se ne spominje ni sa zvezdicom, ni sa fusnotom. Oni to u trku menjaju.
Mi, na žalost, moramo shvatiti da živimo u svetu u kome ne vladaju ni međunarodno pravo ni međunarodna pravda, nego u svetu jakih. Koliko ste jaki, toliko ste politički u pravu. Princip ravnopravnosti među državama vredi samo među relativno jednako moćnim zemljama (u ekonomskom i vojnom smislu).
NATO se, naravno, boji ruskog uticaja na Balkanu jer shvata da su to ipak Sloveni.
Rusija je napravila fantastičan potez sa ovim svetskim fudbalskim prvenstvom – ukinula je vize za sve državljane iz zemalja EU (oni inače treba da imaju vize), pa tako, ako ste bili navijač i imali kartu za gradove gde su bile utakmice – nije vam bila potrebna viza.
Jedan novinar u «Slobodnoj Dalmaciji» je napisao: «Moskva je prestonica svih slavenskih naroda, a i mi, kao Hrvati, jesmo slavenski narod».
Igraju na tu kartu!
Drugo je šta misli elita, ali ako imate situaciju da je i rusko Ministarstvo spoljnih poslova, odnosno Zaharova, rekla da su im se Hrvati izvinili zbog izjave onij ludaka, Vide i Vukojvevića, ako čak i ona oseća potrebu da javno kaže da su se dvojica tupana izvinila za svoje izjave, onda znači da postoji jedan senzibilitet između slavenskih naroda.
I Pavelić je 1941.rekao: «Bolje crvena komunistička Hrvatska, nego Hrvatska u Jugoslaviji». Tako da slika na kojoj je s jedne strane članstvo u NATO, a s druge Rusija – to nije baš crno-bela slika i treba je gledati u nijansama.
Da li je ovo što se sad dešava na Balkanu – pacfikacija, ili je u funkciji pokoravanja?
Da, jeste odeđena pacifikacija.
Ali, slažem se sa ocenama prethodnih govornika i mislim da sledi udar na Republiku Srpsku. Oni će ići na jednu vrstu pokušaja menjanja izborne volje na predstojećim izborima. Zato su i došli timovi specijalaca iz Velike Britanije koji će raditi na medijskom planu. Veliki novci su ušli u određene mdije i NVO na prostorima Republike Srpske. Ide se na to da se sruši Milorad Dodik jer smatraju da će potom lakše osnu i Hercegovinu ugurati u NATO.
[adsenseyu1]
Tačno je da je na delu strategija usisavanja svih zemalja na ovom prostoru u NATO.
Ali je vrlo zanimljivo i ovih 4 odsto izdvajanja, jer nema šanse da i jedna zemlja u Evropi na to pristane. To će biti prvo osvešćivanje građana novih NATO članica, a i starih, o tome šta znači članstvo u jednom takvom savezu. Tramp razmišlja logikom biznismena i postavlja pitanje što bi SAD davale 75 odsto troškova za NATO i čuvale onoga ko daje pare Rusima za gas. Naravno, ovi će da vrisnu! A pre svega će da vrisnu u Sloveniji i Hrvatskoj. Reći će – to su ogromne pare.
Bivša Jugoslavija, sa 320 000 vojnika u momentu raspada 1991, sa 800 borbenih aviona i ratnom mornaricom koja je bila veća od italijanske na Jadranu – imala je vojni budžet od dve milijarde dolara. Sad neko traži 4 odsto – pa to nema šanse! Austrijski ministar odbrane mi je, pre šest-sedam godina, rekao da Austrija ne želi da uđe u NATO jer izdvaja 1,1 BDP i ne pada joj na pamet da to podigne na dva odsto.
Ili će Tramp reterirati ili će doći do vrlo ozbiljnih poremećaja u NATO.
Italijani, Makron i Nemci su rekli da im to ne pada na pamet. Ni Nemačkoj, ekonomski gledano, ne cvetaju ruže.
Od 123 borbena aviona tipa «Juro fajter»leti samo 19. Od 67 ransportnih aviona «Transala» leti svega 30. Od osam podmornica, a Nemci su najbolji konstruktori podmornica, ni jedna nije u operativnom stanju, jer su im Amerikanci uvalili neke tehnološke inovacije koje nisu bile kompatibilne sa oriinalnom konstrukcijom i sve su podmornice sada u nekom remontu. A izvoz podmornica je bio vrlo važna stavka u nemačkoj ekonomiji.
Nove članice NATO sa istoka neće direktno reći da je 4 odsto apsolutno neprihvatljivo, ali bojim se da će tamo biti vrlo ozbiljnih političkih turbulencija oko tog izdvajanja. Poljaci će verovatno ići na to, jer su veći ljubitelji Amerikanaca od samih Amerikanaca. Ali, Česi, Slovaci i Mađari – neće.
Odnosi SAD i Rusije su takvi da nema šanse da dođe do nekog rata, jer bi to bila rizična situacija koja može da eskalira u opštu kataklizmu.
Amerikanci se drže principa koji je Henri Kisindžer formulisao prilikom raspada Sovjetskog Saveza – Amerika nikada više neće dozvoliti da se pojavi neka druga sila u svetu koja bi po ekonomskoj i vojnoj snazi bila približno jednaka bivšem Sovjetskom Savezu. E, sad, pošto se Rusija uspravila na noge, i pošto Rusija ide napred, to je veliki izazov za Amerikance.
I, kad pogledate ko plasira priču o opasnosti to više rade nove članice iz istočnog bloka: tri baltičke države, Rumuni i Poljaci. Oni su uvek imali neku vrstu rusofobije, i zbog svoje dalje prošlosti i zbog Drugog svetskog rata.
NATO se ne pita puno oko antiraketnog štita koji je već instaliran u rumunskom «Deveselu».
Bezbednosni forumi, kojih je Beograd pun, nikada nemaju ni jednog učesnika koji sme da izgovori da je na 200 kilometara vazdušne linije od Beograda locirana baza koja bi bila prva meta ruskog nuklearnog udara. I da u toj bazi postoje rakete koje mogu da imaju nuklearno punjenje. I da tamo nisu smeštene samo rakete koje mogu da presreću druge rakete, nego se u roku od pola sata kontejneri mogu promeniti i u njih staviti ofanzivne balističke rakete koje putuju do Moskve samo šest minuta. Zbog toga je «Deveselo» meta broj jedan svakog ruskog odgovora, kao i baza koja se završava u Poljskoj.
To je tema broj jedan i u koncepciji NATO.
Šta sa tim antiraketnim štitomu Evropi? Amerikanci su izašli iz ugovora o antibalističkoj odbrani iz 1982. Oni su taj ugovor prekršili. Rusi smatraju da im je taj štit pištolj pod grlom i neće pristati ni na kavo resetovanje odnosa između Moskve i Vašingtona dok se ne reši pitanje štita.
Ukrajina i Gruzija su dobile impuls za članstvo u NATO, ali je to vrlo upitno, jer one nemaju rešeno pitanje granice.
Niko u Holandiji nije lud da ratuje za Gruziju protiv Abhazije i Osetije koje su praktično već deo ruske teritorije. Krim je završeno pitanje za sva vremena o kome Rusija više neće razgovarati ni sa kim.
To što Tramp govori da Rusi ne bi uzeli Krim da je na vlasti bio on umesto Obame, to su kockarske izjave svojstvene njemu.
Vrlo mi je smešno kad američki predsednik uoči sastanka sa Putinom izjavi da su nuklearne tehnologije vrlo razorne. To je fenomenalno. Da izjavi Perica, to bih shvatio, ali kad to izjavi neko ko komanduje najvećom vojnom silom na svetu – nemam šta da kažem.
Imaće Amerika još problema i sa Severnom Korejom, tu nema nikakvog trajnog rešenja na pomolu i sa Kinom – zato što svi ekonomski izazovi leže na Pacifiku, a shodno tome i svi vojni izazovi, naročito oko veštačkih ostrva koje Kinezi pretvaraju u vojne baze i tu može da dođe do ozbiljnih sukoba između koneske vojske i SAD.
Zatim je tu i pitanje izvoza nafte. Ako Amerika kaže da će učiniti sve da Iran ne može da izvozi naftu, a Iranci kažu da će zatvoriti Ormuz, onda su Iranci logički potpuno u pravu: ako mi nećemo da izvozimo naftu – onda nećete ni vi. Samo potope tri velika tankera i niko ne može da prođe bar tri godine dok se to ne izvadi. Onda neće naftu imati ni Kinezi ni EU.
Ko će da trlja ruke? Venecuela i Rusija.
Odmah će cena nafte da skoči. Izjave Trampa su često usmerene ka konzervativnom delu Amerike koji ga je izabrao, ali u realnosti je pitanje – šta i kako.
Da se vratim na Balkan. Mi smo vojno neutralni i nastojimo da igramo tako i dalje.
Da li nas neko opkoljava ili ne, a jesmo okruženi, to se u savremenom ratu preskače.
Više na toj opkoljenosti insistira pro-NATO lobi u Srbiji, koji sve vreme govori da su svi oko nas u NATO, a mi nismo. Ali, nije ni Austrija, iako svi oko nje jesu, a nije ni Švajcarska. Ne mora neka zemlja da uđe u neki savez zato što su svi oko nje u tom savezu.
Naša politika je miroljubiva, ne pretimo nikome, najavili smo da ćemo sve probeme rešavati mirno i diplomatski i u tom smislu nismo nikakav provocirajući faktor. Jesmo opredeljeni za ulazak u EU, ali je pitanje koliko je to blisko, a koliko daleko, pošto je pitanje šta će biti sa EU do 2025. To niko živ ne zna.
Ima razloga da pratimo budno, sve što se oko nas događa. Ali, ne treba da posebno dramatizujemo.
Najsimpatičnije mi je kad vidim crnogorskog ministra odbrane Boškovića i generala Matisa. Matis mu poklanja sliku na kojoj su postrojena sva četiri vida oružanih snaga SAD na ulasku u Pentagon, a vidi se i crnogorska zastava sa strane, što treba da bude veliki suvenir. Šta da kažem sem da je to tuga balkanskih država koje su skorojevići na vojnom planu. NJima takva jedna slikica mnogo znači u životu, a možda je Bošković stavi i iznad kreveta u spavaćoj sobi, da gleda kad je ušao u Pentagon.
Da li postoji logički razlog da se uđe u NATO?
Ne mogu da smislim ni male ni velike raloge. Sama članarina nije neka velika para, ali šta bi se dobilo time?
Pa, jedan broj naših oficira (mada i sad imamo par u Monsu i Briselu) bi pojačao svoje devizne plate, otvorilo bi se mesto za ambasadora u oba grada pa bi neko tamo zaseo i imao sekretaricu i platicu.
Da li bismo dobili kaskadno naoružanje?
Mi smo imali uglavnom naoružanje iz svoje proizvodnje, a ulaskom i verovatno bismo dobili neko naoružanje, tako da bi sve što smo imali iz naše proizvodnje ili iz Sovjetskog saveza morali da izbacimo. Rumunija i Hrvatska, na primer, izbacile su sve MiG-ove i uvode F-16.
Dobili bismo tehnologiju, ali bi nam to poskupilo druge troškove, jer naša logistika nije prilagođena zapadnoj tehnici.
Pitanje je kako bi se u tom pejsažu snašle i naše vojne fabrike, jer uz poziciju u NATO ide i zadatak: ne možete da proizvodite sve što ste nekad proizvodili.
Hrvatska ima podmorničarsku tradiciju, a sada nema pravo da ima podmornicu. I Rumunima je rečeno da nemaju pravo da imaju svoju podmornicu.
Kameron Manter je za jedan naš vojni list rekao da nama treba par transportnih helikoptera i jedan ili dva aviona za prebacivanje jedinica za mirovne operacije širom sveta i nikakva druga avijacija da nam ne treba.
Kad uđete u NATO, dobijate specijalizaciju i ne možete da razvijate sve komponente odbrane koje ste imali dotad.
Da li je to jeftinije ili skuplje?
Pa, verovatno bi neke naše fabrike morale da zatvore pogone jer bi nam rekli – što da vi proizvodite municiju u Srbiji kad, evo, Belgija proizvodi puške, kao i Italija i Francuska. Time bi nam oštetili vojni izvoz.
Naša vojna industrija će ove godine imati oko 800 miliona dolara izvoza. Koristimo naše tradicionalne partnere i tržišta nekadašnjih nesvrstanih. To je veliki dobitak za našu ekonomiju.
Vojna industrija Srbije je po kvalitetu vrh.
Samohodna haubica «Nora» je najkomplikovaniji proizvod kompletne industrije Srbije u ovom trenutku. Izvezli smo je u Mjanmar, Bangladeš, Keniju i na Kipar, a kad s takvim proizvodom prođete u jednu zemlju koja je članica EU (a «Nora»je među tri najbolje samohodne haibice u svetu) onda ste postigli vrh u proizvodnji.
Šta mislite, kad uđete u NATO, da li će vam partneri iz NATO dozvoliti to? Ja mislim da neće jer ste direktna konkurencija Francuzima, Italijanima, o Nemcima da i ne govorim. Pa, i Amerikancima.
Znači da bi ulaskom u NATO došlo do kresanja naših određenih aktivnosti.
I, odmah da kažem da bi ulazak u NATO bio antiruski potez, i Moskva to sigurno ne bi doživela sa oduševljenjem. Oni kažu da mi idemo u EU i da oni nisu protiv toga, ali ulazak u NATO nije ista stvar. NATO nije pevačko društvo niti dečji vrtić. NATO je vojno-politička organizacija. Kad uđete u NATO, morate da shvatite da ste postali jedna vrsta vojnog protivnika Rusiji.
Sad se Crnogorci čude što su postali vojni cilj Rusije. Pa to je zato što su ušli u NATO, a ne u pevačko društvo ili među guslare. I naravno da svi ruski generali posmatraju sve vaše lokalitete vojnog karaktera kao moguće ciljeve, jer će na tom lokalitetima sutra možda biti neki NATO avioni ili neki NATO brod koji će biti dalje od obale Crne Gore, ali u njenim teritorijalnim vodama. Zato su postali cilj.
Svrstavanje u NATO u ovom trenutku je direktan antiruski potez! Ja uvek kažem: NATO bez članstva Rusije u NATO je antiruski savez.
Ekonomski bismo izgubili snabdevanje ruskim gasom, a srpska privreda radi na ruski gas.
Kad govorimo o materijalnom aspektu, tu je i pitanje naše bescarinske trgovine sa Rusijom.
Posebna srtvar je psihološko-istorijski momenat! Uvek smo bili savznici, nikad nas nisu bombardovali i nikada na nas nisu ispalili ni jedan metak ili granatu. Nije to mala stvar! U psihologiji naroda to igra veliku ulogu. Kao i odnosi dve crkve.
Mislim da svaka politika treba o tome debelo da razmišlja – šta bi za Srbiju značio ulazak u NATO. Koja bi tu podela bila u srpskom društvu?
Došlo bi do radikalne podele, kao i u Crnoj Gori. Ona je poslala tri vojnika na Baltik, u vojnom smislu to ne znači ništa, ali u psihološkom-puno. Ne možete sve gledati kroz pare. Nije sve u životu novac, ima nešto što je i tradicija, istorijska odgovornost i moralni stav. Istorija je nemilosrdna,ona to uvek vrati. Ko se o nju ogreši, biva kažnjen.
Do kraja godine ćemo dobiti sistem «Pancir» od Rusije. Pare su već obezbeđene. On je odličan za gađanje krstarećih raketa i aviona, helikoptera i dronova na malim i srednjim visinama.
Sistem «Kub» i «Nevu» smo bitno modernizovali i sa sistemom «Pancir» to može jako dobro da upotpuni našu PVO.
Bivša vlast je bacila u željezo sve cevne sisteme kalibra 20 i 30 mm, pre svega sistem «Praga».
Kod Smederevske Palanke su bile stotine «Praga». Sad smo to vratili i imamo već oko 40 «Praga» u jedinicama PVO. Sad integrišemo «Bofor» 40 mm na kamion i imaćemo trupnu PVO za gađanje dronova.
Ne možeš da gađaš dron raketom «Neve» ili «Kub».
Stavili su i topove na rečnu ratnu flotilu. Mislim da se ide i na
to da se topovi od 20 mm isto vrate i integrišu sa nekim vozilima, da bismo jačali trupnu PVO. I, da jačamo aerodromsku zaštitu upravo od dronova, jer, recimo, ruski aerodrom «Hmejmim» u Siriji napadaju samo dronovima. «Pancir» radi celu noć da bi to odbranio.
Sistem S-300 je malo skup, to ispod 800 miliona dolara ne možete da kupite. U ovom času mi nemamo te pare.
Avijaciju smo lovačku vratili. Biće 14 «MiG-29» na nivou generacije 4, što je odlično. Imamo od svih zemalja bivše Jugoslavije, pa i Mađarske i Rumunije, bolju lovačku avijaciju, jer imamo lovačko-bombardersku avijaciju: «Orlove» i «G-4» koji se isto modernizuju. To nemaju ni Mađari, ni Rumuni, ni Hrvati.
Tu smo najjači.
U kopnenoj vojsci ćemo dobiti 30 tenkova T 72 -B3, 30 oklopnih vozila pešadije. Videćete sve na vojnoj paradi povodom 100 godina završetka Prvog svetskog rata, gde treba da dođe i predsednik Putin, videćete i šta će biti od noviteta.
Jačamo oklopnu komponentu, «Lazar-3,»koji se uspešno pokazao na svim testovima, a i «Miloš».
Ne samo da je Kipar kupio 24 «Nore B52» nego i osam «Miloša». Kupiće i «MUP» deset, pa i vojska. Naša vojna industrija ide, gura.
Vrlo je važno da ništa od starih sistema ne bude na otpadu nego da se vrati i modernizuje. Vulin ne da da se i jedno sredstvo baci, nego da se vrati i modernizuje.
Žandarmerija dobija šest «Praga», evo – otkrio sam tajnu, i plus, ako se ide u modernizaciju ostalih – biće sjajno!
«Praga» je možda bolja za dejstva po zemlji nego po vazduhu, ali, pošto mi imamo neizvesnu situaciju na jugu – nek se nađe.
Izlagagnje Miroslava Lazanskog na temu „NATO oko Srbije – bezbednost za Balkan ili za Alijansu?“
(Fakti)
