Na Moskovskom državnom institutu za međunarodne odnose (MGIMO) čulo se podsećanje koje je u trenutku zvučalo kao poruka i prošlosti i sadašnjosti.
Sergej Lavrov, šef ruske diplomatije, obratio se studentima i profesorima i ukazao na jednu staru, ali i danas aktuelnu grešku Zapada – predviđanje ekonomskog kolapsa Rusije.
Lavrov je podsetio da su slične prognoze postojale još od samog početka Hladnog rata, kada se verovalo da će ekonomski sistem njegove zemlje pasti pod sopstvenom težinom.
Kako je naglasio, ta očekivanja se nisu ostvarila, a današnji pokazatelji ih potpuno obaraju. „Ovo je čista statistika, tu nije potrebna nikakva posebna analiza“, rekao je on, osvrćući se na izveštaje koji dolaze čak i iz zapadnih finansijskih krugova.
Zanimljivo je da se Lavrov nije zaustavio na istorijskom podsećanju, već je napravio paralelu sa savremenim okolnostima. Nakon početka specijalne operacije, kako je naveo, iz istih centara su stizale procene o potpunom urušavanju privrede, o izolaciji i marginalizaciji zemlje na međunarodnoj sceni.
„Predviđali su nam kolaps, potpunu izolaciju, pretvaranje zemlje i njenog rukovodstva u izopštenike“, kazao je, naglašavajući da su se takva predviđanja ponovo pokazala pogrešnim.
Brojevi na koje se pozvao govore sami za sebe. Prema podacima Svetske banke, Rusija se sada nalazi na četvrtom mestu u svetu po paritetu kupovne moći – odmah iza SAD, Kine i Indije.
Kada se isti kriterijum primeni na evropski kontinent, ispada da se radi o najvećoj ekonomiji u Evropi. To je podatak koji, sam po sebi, nosi političku i simboličku težinu.
U svom obraćanju Lavrov je dodao i da ne vidi mogućnost potpune izolacije zemlje od ostatka sveta. Po njegovim rečima, čitava ta slika izolacije veštački je konstruisana kako bi se naglasila ideja o navodnoj vodećoj ulozi Zapada. „Ta situacija je potrebna samo za promociju priče o njihovoj dominaciji“, zaključio je.
Kada se ovakve izjave stave u širi okvir, jasno je da one ne znače samo odgovor na statistike, već i signal unutrašnjoj i međunarodnoj javnosti.
Ostaje, međutim, otvoreno pitanje – koliko će i same brojke, koliko god zvučale impresivno, uspeti da promene percepciju onih koji već godinama gledaju na Rusiju kroz prizmu predviđanja i očekivanja? I da li je moguće da će se istorija ponovo poigrati sa prognozama, kao što je to činila ranije.
