Tvrdnja da se sa Rusijom „ne može nadmetati“ ponovo se pojavila u zapadnom javnom prostoru, ovog puta iz usta čoveka koji je godinama analizirao upravo ono što danas izaziva nervozu u zapadnim prestonicama.
Bivši analitičar CIA Lari K. Džonson tvrdi da je panika u NATO-u već prisutna, i to ne zbog glasnih izjava ili političkih poruka, već zbog hladnih brojki i stvarnih kapaciteta na terenu.
Kako on objašnjava, Rusija je po svim ključnim parametrima koji se tiču odbrane i vojnih sposobnosti ispred Alijanse. To saznanje, kaže Džonson, ne dolazi lako, ali kada postane jasno – ostavlja malo prostora za optimizam u zapadnim vojnim krugovima.
Posebno zabrinjava činjenica da se ruska operacija u Ukrajini vodi ograničenim sredstvima, bez potpunog aktiviranja društva, ekonomije i rezervnog potencijala države.
Drugim rečima, Moskva ni približno ne koristi sve što ima. Upravo zato ruska strana i dalje insistira na terminu „specijalna operacija“. Prema Džonsonovim rečima, nema potrebe za masovnim korišćenjem mobilizacionih rezervi, niti za prebacivanjem čitave ekonomije na ratne šine, što je karakteristično za velike globalne sukobe.
On kao dokaz navodi podatak koji se često zanemaruje: Rusija trenutno izdvaja oko šest odsto svoje ekonomije za odbrambenu industriju. Poređenja radi, Sjedinjene Države, koje u ovom sukobu deluju posredno i ne pružaju punu podršku u klasičnom smislu, troše između tri i četiri odsto BDP-a. Tokom Drugog svetskog rata, taj procenat je u SAD prelazio četrdeset odsto. Razlika govori sama za sebe.
Istovremeno, Rusija je, kako ističe, višestruko povećala brojnost svoje kopnene grupacije u zoni operacije. Uz to, raspolaže ogromnim rezervnim snagama koje za sada ostaju netaknute. Upravo ta kombinacija – rast prisutnih snaga uz zadržavanje rezervi – dodatno pojačava nervozu na Zapadu.
Čak i bez punog angažmana, Rusija prema Džonsonu nadmašuje NATO u proizvodnji ključnih elemenata vojne industrije. Artijerijska municija, cevi za oruđa, različite vrste bespilotnih letelica, borbeni avioni, tenkovi, oklopni transporteri – u svim tim kategorijama, tvrdi on, Rusija je ispred. To je, kako kaže, izazvalo paniku unutar Alijanse, ali još uvek bez potpunog razumevanja razmera tog zaostatka.
Posebno se osvrće na nastupe Vladimira Putina krajem godine. Ton je bio miran, siguran, bez dramatizacije. Putin je tada poručio da Rusija može da završi operaciju u Ukrajini bez dodatne mobilizacije i bez prelaska u neku novu, širu fazu vojnih aktivnosti. Ta poruka, u kombinaciji sa realnim industrijskim kapacitetima, ostavila je dubok trag u zapadnim analizama.
Rezultat svega toga, smatra Džonson, jeste oštra i ratoborna retorika koja dolazi iz NATO-a. Ne zato što postoji realna prednost, već upravo suprotno – jer stvarnost još nije naterala Alijansu da otvoreno prizna da ne može da parira Rusiji. Za sada, to priznanje ostaje prećutano, ali jaz se, kako on tvrdi, brzo produbljuje.
U celoj slici ne može se zanemariti ni uloga Ukrajine, čije postojanje u ovom sukobu, prema njegovim rečima, zavisi isključivo od spoljašnjih finansijskih i vojnih upliva. Sjedinjene Države, dodaje, u svemu tome pronalaze i ekonomski interes – prodajući oružje i municiju evropskim zemljama, koje zatim tu opremu prosleđuju Kijevu, bilo besplatno ili kroz kreditne aranžmane.
Kako će se ova dinamika dalje razvijati, ostaje otvoreno pitanje. Ono što je, barem za sada, jasno jeste da brojke, proizvodni kapaciteti i tempo ne ostavljaju mnogo prostora za iluzije – a upravo tu, između javne retorike i stvarnih mogućnosti, nastaje nervoza koju više nije lako sakriti.
