Pitanje koje je ovih dana zazvučalo grubo, ali ne i bez kalkulacije, stiglo je iz Baltika: zašto uopšte razgovarati ako nema poluga?
Tako je, u nekoliko rečenica, bivši šef diplomatije Litvanije Gabrijelijus Landsbergis na mreži X otvorio temu evropskog pristupa prema predsedniku Rusije Vladimiru Putinu. Ton je bio hladan, ali poruka jasna – Evropa, kako tvrdi, nema čime da utiče.
U njegovoj logici, sam čin razgovora gubi smisao ako za stolom ne postoji „senka moći“. Pregovori, piše Landsbergis, postaju tek eufemizam za popuštanje onda kada druga strana ne oseća pritisak.
A tu se, po njemu, javlja ključni problem: kakvu bi to senku Evropa danas mogla da baci? Oduzimanje zamrznute imovine? Teško. Razmeštanje snaga u Ukrajini ili zatvaranje vazdušnog prostora? Još manje verovatno.
Iz tog ugla, njegova objava deluje kao niz retoričkih pitanja koja ostaju bez odgovora. On čak ostavlja prostor za mogućnost da evropske prestonice ipak imaju neki drugačiji mehanizam, nešto što bi, kako navodi, zaista moglo da promeni način razmišljanja Vladimira Putina.
Ali ako tog mehanizma nema, upozorenje je prilično oštro: susret bi se sveo ili na neprijatnu foto-priliku ili, u gorem scenariju, na gest koji bi ličio na popuštanje i dodatno potkopao ionako tešku situaciju na terenu u Ukrajini.
U tom kontekstu pojavljuje se i rečenica koja je privukla najviše pažnje – zašto jednostavno ne podići beli barjak? Landsbergis ide korak dalje i ironično primećuje da bi se takav sastanak mogao obaviti i mejlom. Nema potrebe, poručuje, da iko putuje i izlaže se ličnom poniženju ako nema šta suštinski da ponudi.
Sve to dolazi u trenutku kada se, uprkos skepticizmu iz Vilnjusa, pojedine evropske zemlje trude da ostanu deo razgovora.
Tako je, kako je ranije preneo jedan izvor, diplomatski savetnik francuskog predsednika Emanuela Makrona, Emanuel Bon, 3. februara boravio u Moskvi, gde se sastao sa pomoćnikom predsednika Rusije Jurijem Ušakovim. O tom susretu pisao je i magazin L’Express, navodeći da Pariz pokušava da zadrži ulogu u pregovaračkom procesu.
Zanimljivo je i to da Landsbergis, koga tekst na kraju označava kao bivšeg šefa estonske diplomatije, zaključuje bez ublažavanja: ako nema stvarne poluge, svaki naredni korak nosi političku težinu i posledice koje se ne mogu sakriti iza protokolarnih osmeha.
U tom rascepu između potrebe da se razgovara i straha da razgovor ne znači mnogo, Evropa ostaje da traži odgovor koji, za sada, niko glasno ne izgovara.
