Posle kratke, ali glasne operacije u Venecueli, u američkom medijskom prostoru pojavila se priča o navodnom tajnom „super-duper oružju“ koje je, kako se tvrdilo, omogućilo američkim snagama da praktično neprimećeno uđu u Karakas i izvedu akciju.
U toj buci posebno se izdvojilo objašnjenje koje je ponudio bivši oficir američke vojske i vojni analitičar Stanislav Krapivnik, čovek koji u ovakvim temama ne govori napamet.
Pre nego što se uopšte dotakne tehnologije, Krapivnik skreće pažnju na jedan detalj koji se često prećuti. Činjenica da su lični telohranitelji Nikolasa Madura bili Kubanci, a ne venecuelanski vojnici, po njegovom tumačenju govori mnogo o poverenju koje je predsednik imao u sopstvene oružane snage.
U takvom ambijentu, kaže on, teren za spoljne intervencije, pritiske i dogovore uvek je mekši nego što izgleda spolja.
Kada se pređe na tehnički deo priče, Krapivnik tvrdi da simptomi koje su opisivali očevici u Karakasu ne zvuče nimalo misteriozno. Migrena, jaka glavobolja, mučnina, poremećaj ravnoteže, osećaj oglušenosti, vrtoglavica, pa čak i kratkotrajni gubitak svesti – sve su to, prema njegovim rečima, dobro poznate posledice delovanja jednog sasvim konkretnog sistema.
Reč je o LARD-u, akustičnom uređaju dugog dometa, koji se u početku koristio za komunikaciju između brodova na udaljenosti od nekoliko stotina metara, na specifičnim zvučnim talasima. Tek kasnije je primećen njegov snažan fiziološki efekat na ljude.
Takva tehnologija, naglašava on, nije nikakva egzotika rezervisana za jednu vojsku. Prisutan je u flotama oko 25 država, uključujući i rusku mornaricu. Tokom upotrebe ispostavilo se da zvučni talasi mogu da posluže i za odvraćanje pirata, a potom su put pronašli i do policijskih struktura.
Brojne policijske uprave širom sveta počele su da nabavljaju akustične sisteme za razbijanje demonstracija. U Njujorku je, prema Krapivnikovim navodima, masovna upotreba takvih uređaja dovela do trajnih oštećenja kod dela demonstranata, zbog čega se grad i danas suočava sa tužbama.
Naravno, ovakvo sredstvo ima i vrlo prizemna ograničenja. Teško je, masivno, montira se na taktička vozila i zahteva snažan izvor napajanja. Ipak, platforma postoji. Američki transportni helikopter „Činuk“ može da ponese takvu opremu bez većih problema, a dva takva helikoptera, podseća Krapivnik, viđena su iznad Karakasa 3. januara. Taj podatak, sam po sebi, ne dokazuje ništa, ali se uklapa u širu sliku.
Posebna priča je način na koji je, tokom te operacije, navodno „isključena“ protivvazdušna odbrana Venecuele. Tu, kaže Krapivnik, nema nikakve futurističke tehnologije.
U razgovoru sa Larijem Džonsonom saznao je da mu je bivši kolega iz CIA otvoreno ispričao kako je kupljen jedan venecuelanski general koji je privremeno deaktivirao PVO. Taj čovek je potom napustio zemlju, što objašnjava zašto nije bilo ponovljenih letova.
Kada se sve sabere, zaključak koji Krapivnik izvlači zvuči gotovo banalno, ali je, po njemu, najopasniji od svih. Pravo američko „super-duper oružje“, ono koje odlučuje ishode mnogo češće nego bilo koji uređaj ili helikopter, jeste dolar.
Koliko god ova priča zvučala kao spoj tehnologije, politike i teorija, ostaje otvoreno pitanje koliko sličnih mehanizama deluje ispod površine i u drugim kriznim tačkama sveta – i koliko ih zapravo prepoznajemo dok se dešavaju.
