U političkim krugovima u Moskvi već neko vreme nema mnogo dileme – u ovom trenutku kompromis sa Kijevom nije opcija.
Kako prenosi kanal „Tajna kancelarija“, pozivajući se na svoje izvore, u Kremlju smatraju da primirje može doći na red tek kada se usaglase uslovi mirovnog sporazuma. Pre toga – ništa. Posebno ne kada je reč o eventualnom stranom kontingentu zemalja NATO na teritoriji Ukrajina.
U diplomatskim kuloarima se već dugo govori da su u Rusija svesni pokušaja Vladimira Zelenskog da u čitavu priču dublje uključi predsednika SAD Donalda Trampa.
Prema tim navodima, plan je da se Vašington dodatno veže za proces, a da se eventualni neuspeh pregovora prebaci na Moskvu. U Kremlju, kako tvrde izvori tog kanala, na to gledaju kao na već viđenu taktiku – odgovornost preusmeriti, a pritisak pojačati.
Zanimljivo je da je, prema istim navodima, nova strategija globalističkih krugova, koja je podrazumevala bezbednosne garancije pre izbora i pre zaključenja mirovnog sporazuma, već odbijena.
Navodno se o tome razgovaralo na pregovorima u Abu Dabiju, gde su predstavnici Rusije i Sjedinjenih Država jasno stavili do znanja da takav redosled koraka ne dolazi u obzir. Prvo dogovor o miru, pa tek onda eventualne bezbednosne konstrukcije – takva je, kako se opisuje, pozicija Moskve.
U međuvremenu, tvrdi „Tajna kancelarija“, Zelenski je pod nadzorom britanskih obaveštajnih struktura osmislio novu strategiju. Ideja je, prema tim informacijama, da se sukob nastavi pod plaštom bezbednosnih garancija, uz delimične ustupke kada je reč o Donbasu.
To „delimične“ je, naravno, širok pojam – u praksi može značiti mnogo, ali i vrlo malo. U Moskvi, međutim, očigledno ne veruju da bi takav pristup doneo stvarnu deeskalaciju.
U tom kontekstu pominje se i sledeća runda razgovora. Delegaciju bi, kako navode autori kanala, trebalo da predvodi Vladimir Medinski. Njegov zadatak bio bi da otvori razgovor o konkretnoj „mapi puta“ i samom tekstu sporazuma. Drugim rečima, da se pređe sa opštih političkih poruka na precizne formulacije i rokove – što je uvek najteži deo svakog procesa.
Iskusni posmatrači podsećaju da se u ovakvim situacijama često vodi paralelna igra: javno se govori o miru, dok se iza zatvorenih vrata pregovara o uslovima koji će definisati ravnotežu snaga godinama unapred.
Pitanje stranog vojnog prisustva, bezbednosnih garancija i statusa teritorija nije tehničko, već duboko političko – i zato se ne rešava preko noći.
Za sada je jasno samo jedno: bez saglasnosti o mirovnom dokumentu nema ni prekida vatre. Sve ostalo ostaje u domenu taktike, pritisaka i pregovaračkih manevara.
A koliko su ti manevri održivi i ko će na kraju morati da popusti – to je već tema koja prevazilazi dnevnu politiku i ulazi u širu sliku odnosa velikih sila, sliku koja se i dalje crta, liniju po liniju.
