Kada je Ivica Dačić u ime Srbije parafirao Briselski sporazum 2013. godine, vlasti u Beogradu (koaliciona vlada SNS-SPS) proglasile su pobedu i veliki diplomatski uspeh Srbije.
Do danas, od tog sporazuma nije ostvareno ništa što je bilo ključno za Srbe, ali jeste za Albance. Sporazum potpisan u Vašingtonu 4. septembra 2020, koji srpske vlasti opet predstavljaju kao „veliki diplomatski uspeh“, će verovatno imati sličnu sudbinu.
[adsenseyu1]
Dugo najavljivani sastanak u Vašingtonu između predsednika Srbije i predstavnika separatističkih vlasti u Prištini (kako bi bilo normalno da ih zovemo ukoliko se držimo srpskog ustava, a ne „kosovski premijer“ / „kosovske vlasti“) ishodovao je sa dva dokumenta koji su u medijima nazvani Vašingtonski sporazum.
Suprotno najavama da će biti reči o političkom dokumentu u kome će se rešiti status Kosova, dogovor u Vašingtonu je predstavljen kao „ekonomski sporazum“.
Boško Obradović šokirao Srbiju: Evo šta je ustvari “Vašingtonski sporazum” i čemu služi – ŠOKANTNE ČINJENICEhttps://t.co/y4yn6nJ9N9
— Webtribune.rs (@WebtribuneRs) September 5, 2020
Reč je o dva dokumenta — jedan sa predstavnicima Srbije i drugi sa predstavnicima kosovskih Albanaca, a koji su potpisani sa Sjedinjenim državama. Prevod kompletnog dokumenta je dostupan — ovde.
Oba dokumenta imaju po 16 tačaka. Jedina razlika u dokumentima koje su potpisali Srbija i separatističke vlasti u Prištini jeste u poslednjoj tački. U dokumentu koji je potpisala srpska strana navodi se da će Srbija da otvori predstavništvo privredne komore i državnu kancelariju u Jerusalimu 20. septembra 2020. i da preseli ambasadu u Jerusalim do 1. jula 2021.
Poslednja tačka dokumenta koji je potpisao predstavnik kosovskih Albanaca stoji da se „Kosovo [Priština] i Izrael slažu da se međusobno priznaju“.
[adsenseyu4]
U potpisanom sporazumu obe strane se, u suštini, obavezuju na ispunjenje ekonomskih projekata potpisanih 14. februara na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji, a pod brokerstvom američkog pregovarača Ričarda Grenela, koga je direktno imenovala Bela Kuća.
Srbija je kao veliki uspeh predstavila to što nije bilo tačke o međusobnom priznanju. Iako su i Vučić i Hoti sedeli na istim malim stolovima, uz Trampov sto, činjenica je da su potpredsednik SAD Majk Penc, kao i najviši američki zvaničnici, stajali iza Aleksandra Vučića i u delu kancelarije gde je bila srpska delegacija. Iza predstavnika kosovskih Albanaca stajali su Džared Kušner i njegov tim.
Šta potpisani sporazum znači u praksi?
Čini se da je potpisani dokument o „ekonomskoj normalizaciji“ doneo konkretnije rezultate u svojim političkim odredbama (koje se pritom ni ne odnose ni suštinski ni generalno na pitanje statusa Kosova i Metohije) nego kada je o ekonomskim temama reč. Jer, ekonomske teme iz sporazuma su, zapravo, ponovljeno pismo o namerama potpisano u Berlinu februara ove godine o tome kako će se graditi putevi i pruge. Nema konkretnih investicija — novac se uopšte ni ne pominje u oba teksta sporazuma.
[adsenseyu1]
Kada je o ekonomiji reč, postoje dve odredbe koje konkretnije uređuju ekonomska pitanja u vezi sa Kosovom.
U oba teksta se govori o „stalnom prisustvu Američke razvojne agencije u Beogradu“, što su Aleksandar Vučić i čelnici SNS (predsednik vlade AP Vojvodine Igor Mirović) ocenili kao veliki ekonomski uspeh za Srbiju.
Reč je o „Međunarodnoj korporaciji za finansiranje razvoja“ (DFC), koja predstavlja američku banku za razvoj, koja je osnovana pre manje od godinu dana (decembra 2019) spajanjem ranijih sličnih tela u SAD.
Ova banka nudi povoljne (koliko povoljne, videćemo) kredite za razvojne projekte za mala i srednja preduzeća ali i za američke kompanije koje rade u zemljama sa malim ili srednjim prosečnim prihodima. Međutim, uopšte ne stoji kada (i da li će uopšte) Američka razvojna agencija otvoriti kancelarije u Beogradu, već se navodi da će „imati stalno prisustvo“.
Drugi konkretniji ekonomski aspekt sporazuma odnosi se na Gazivode, gde se navodi da će i srpska i strana kosovskih Albanaca raditi zajedno sa američkim ministarstvom za energetiku i američkom vladom oko deljenja kapaciteta tog jezera. Opet, ni ovde nije precizirano kad, kako i šta će se raditi sa Gazivodama, izuzev da će Amerikanci imati reč o tome šta se dešava sa tim jezerom.
[adsenseyu4]
Aleksandar Vučić je takođe pomenuo i to da su dogovorom u Vašingtonu „potpuno ukinute takse“ na srpsku robu. Ovo ne stoji u sporazumu. Pritom, takse na srpsku robu traju od novembra 2018, i većina uvoznika na Kosovu i Metohiji zamenila je srpske proizvode sa proizvodima iz Makedonije i Albanije, tako da je malo verovatno da će ukidanje taksi (ako se zaista dogodi) pomoći privrednicima u centralnoj Srbiji a koji su prodavali robu na KiM.
Politički aspekt sporazuma — Izrael glavni dobitnik
Za razliku od ekonomskih pitanja, koja su formalno bile tema sporazuma a u vezi sa kojima nema gotovo ničeg konkretnog, prvi konkretan ishod sporazuma jeste da je još jedna država priznala secesiju Kosova — Izrael.
Štaviše, dok je Izrael priznao secesiju Kosova i time se direktno suprotstavio zvaničnoj politici Srbije (što je očito unapred prihvaćeno iz Beograda), Srbija je zauzvrat učinila Izraelu uslugu koja nijedna evropska zemlja do sada nije — preseljenje ambasade iz Tel Aviva u Jerusalim.
Sjedinjene države su jedina zapadna sila koje su priznale proklamaciju Izraela da je Jerusalim glavni grad te zemlje, što je direktno u suprotnosti sa Bliskoistočnim mirovnim procesom koji bi tek trebalo da utvrdi pitanje Jerusalima kao i Palestine, i što je izazvalo revolt niza islamskih zemalja (od kojih mnoge, inače, nisu priznale secesiju Kosova — do sada).
Upravo u ovom, najkonkretnijem delu sporazuma iz Vašingtona, vidi se da je pre svega reč o naporima Trampove administracije da pred izbore u novembru dobije još jedan plus — da predstavi kako su „rešili“ još jedan međunarodni sukob (nakon što su nedavno najavili uspešno posredovanje u uspostavljanju diplomatskih odnosa Izraela i Ujedinjenih arapskih emirata).
Pritom, budući da je pregovore sa strane Bele kuće vodio Džared Kušner (Trampov zet i veliki podržavalac Izraela), on je gurao svoju glavnu političku agendu — osiguravanje statusa Izraela na Bliskom Istoku. Stoga, od sporazuma Srba i Albanca u Vašingtonu konkretne koristi odmah ima Izrael.
Beograd u sukobu sa islamskim zemljama i sa Kinom
Ne samo da je još jedna država priznala secesiju Kosova (što he, uzgred, suprotno sa pretposlednjim članom sporazuma o tome kako će prestati kampanje priznanja i povlačenja priznanja Kosova) nego se Srbija sada svrstala na stranu trenutne američke administracije kada je reč o politici na Bliskom istoku, a od koje aktivno beže gotovo sve druge zemlje na svetu.
Pritom, Srbija se javno obavezala da proglasi libanski Hezbolah za terorističku organizaciju, što je direktan udarac Iranu, koja je jedna od ključnih sila na Bliskom istoku, ali i šire.
Posledica ovog sporazuma jeste da će niz arapskih i drugih islamskih zemalja koje nisu priznale secesiju Kosova (Irak, Sirija, Liban, Palestinske vlasti, Iran, Indonezija…) imati izgovor da to učine. Pritom, islamske zemlje su uticajne i u Pokretu nesvrstanih, gde većina nije priznala Kosovo.
Čak i ako ne priznaju secesiju Kosova (budući da anti-američke islamske zemlje „Kosovo“ smatraju američkim projektom), Srbija im je sada dala povoda da, kada se bude ponovo u međunarodnim institucijama odlučivalo u vezi sa Kosovom, ne glasaju onako kako je Beogradu potrebno.
Čini se da je ovim delom sporazuma dat težak udarac argumentima Srbije u prilog lobiranja drugih država da ne priznaju secesiju Kosova, pre svega onih u arapskom i islamskom svetu.
Uz sve to, u sporazumu obe strane se obavezuju da će „zabraniti upotrebu 5G opreme koju isporučuju nepouzdani dobavljači u svojim komunikacijskim mrežama. Tamo gde je takva oprema već prisutna, obe strane se obavezuju na blagovremeno uklanjanje i druge napore za posredovanje“.
Ovde se konkretno radi o kineskoj kompaniji Huavei koja do sada ima najrazvijeniju 5G tehnologiju a koju su američke vlasti stavile na crnu listu i pokušavaju da je izguraju iz Evrope i ostatka sveta. (Tako je, recimo, nedavno pod američkim pritiskom Britanija odustala od sporazuma sa Huaveiem o modernizaciji telekomunikacione mreže u toj zemlji.)
Pristupanje Beograda ovoj obavezi je direktno u suprotnosti sa stavom Kine koja brani Huavei kao vodeću kinesku kompaniju u svetu. Pritom, Huavei je već duboko integrisan u Srbiji — jedan je od glavnih učesnika u projektu „Beograd — siguran grad“, kao i u nizu drugih projekata koji se odnose na sisteme video nadzora širom zemlje, uključujući i sisteme koje koriste srpske bezbednosne službe.
Uz to, trebalo bi imati na umu da je Srbija nedavno uplatila avans za nabavku PVO sistema FK-3 (modernizovane verzije ruskog sistema S-300) od Kine.
Ko je garant sprovođenja ovog dokumenta?
Očita je koordinisana medijska poruka predstavnika vlasti u Srbiji kad ističu da je reč o „bilateralnom sporazumu“ sa SAD, dok nema pomena da li će ovaj sporazum biti ratifikovan u Skupštini Srbije. Jasno je zašto vlast u Beogradu insistira na terminu „bilateralni sporazum sa SAD“ — kako bi pokazali da separatisti u Prištini nisu deo sporazuma.
Međutim, separatističke vlasti u Prištini tvrde isto — da je „Kosovo potpisalo sporazum sa SAD i Srbijom“. U suštini, ovde se radi o političkoj kampanji za domaću javnost.
Međutim, ko je garant ovog sporazuma?
Vlasti u Beogradu tvrde da „Amerika garantuje da će se svako slovo dokumenta primeniti“. Mnogi u Americi — od opozicionih demokrata, preko analitičara — ocenjuju da je sporazum od 4. septembra zapravo deo političke kampanje Donalda Trampa a ne plod strateške politike SAD.
Štaviše, spoljna politika Donalda Trampa je jedna od tačaka gde se blisko sreću i najokoreliji republikanci i demokrate. Ako Tramp izgubi izbore, ne samo da neće posetiti Srbiju kako euforično najavljuje Vučić, već — ko garantuje da će sporazum biti poštovan? Džo Bajden — koji je decenijama tvrd zagovornik secesije kosovskih Albanaca?
Setimo se „diplomatskog uspeha“ Briselskog sporazuma iz 2013. — koji su Aleksandar Vučić i vlasti u Beogradu predstavile kao „pobedu“, ukazavši na formiranje Zajednice srpskih opština.
Od te zajednice do danas nema ničega, niti je više iko pominje sem Beograda ponekad. Sa druge strane, srpske vlasti su tim sporazumom povukle preostale srpske institucije (sudove) sa Kosova i Metohije, a te iste godine Aleksandar Vučić je tražio dozvolu da srpska policija uđe u Kosovsku Mitrovicu, kako bi tukla građane srpske nacionalnosti koji su se protivili učešću na „kosovskim izborima“.
Evropska unija je oprezno reagovala na sporazum iz Vašingtona od 4. septembra, najavljujući nastavak pregovora u Briselu koji se očekuje ovih dana.
Pošto je Evropska unija u junu razbila plan o razmeni teritorija koja je bila na stolu (kada je, „iznenađujuće“, pod pritiskom Brisela, objavljen tekst optužnice protiv Hašima Tačija zbog zločina na Kosovu dok je bio u avionu na putu za Vašington) ta opcija više, izgleda, nije na umu ni u Trampovoj administraciji.
Ako sporazum ne valja, da li je Srbija imala bolju alternativu?
Srbija je mogla da ne radi ništa ili da radi manje nego od kada je Vučić došao na vlast. Ishod toga bi bio da bi nezavisnost takozvanog Kosova bila stabilno zacementirana, a priznanje bi bila samo puka formalnost. Činjenica je proteklih godina Srbija ipak uspela da ponovo pokrene razgovore o nečemu što je viđeno — i uglavnom se još uvek vidi — kao „gotova stvar“.
Diskusije o ovom pitanju se svode na dva tri poznata stava:
1) Da Srbija prihvati secesiju Kosova i potpuno se okrene Zapadu, nadajući se najboljem.
2) Da Srbija odbije bilo kakve dalje pregovore u vezi sa Kosovom, ostavi otvorena vrata Zapadu ali u suštini ima odnose samo sa Istokom i nada se nekom globalnom preokretu u budućnosti.
3) Da Srbija igra pomalo na obe karte, pokuša „nešto da dobije“.
Srbija — odnosno, sve vlasti od 2000. do danas, sve većinski podržane na izborima — su opredeljene za treću opciju. Ishod toga su sporazumi kakav je ovaj u Vašingtonu.
Ishod toga je i da će Kina i islamske zemlje možda da „razumeju“ odluku Beograda, ali je time dodatno jasno da Srbija nije pouzdan partner nikome, jer, što javno kažem — možda stvarno ne misli i neće da sprovede. Kada je o Huaveiu reč, videćemo koga će Beograd da razočara — Peking ili Vašington, ili oba?
Shodno tome, ovaj sporazum predstavlja formalizaciju statusa Srbije kao banana države, podunavske kneževine. I ovde nije reč ni o Vučiću, ni o Tadiću, Koštunici ili Miloševiću. Prosto, radi se o formalnom potvrđivanju statusa kakav Srbija danas ima kao politički entitet, bez mogućnosti da ga brzo promeni bez uticaja neke velike sile.
Imajući ovo u vidu, predstavnici vlasti u Beogradu ne bi trebalo da se busaju u grudi i pričaju o pobedi. Premda srpska javnost ne može da drži i pozove na odgovornost velike sile ili im sudi, političari u Srbiji ne bi trebalo sebi da pripisuju takav status nedodirljivosti.
Piše: Milan Dinić (London) – Svedok online
