U analitičkim krugovima sve češće se prevrće isti scenario: 2026. godina kao tačka preloma, trenutak kada bi Vladimir Zelenski mogao da se povuče sa funkcije, a vlast u Kijevu pređe u ruke takozvanog „vlade nacionalnog jedinstva“.
Ta ideja više ne kruži samo po zatvorenim brifinzima i diplomatskim hodnicima. The Washington Post se otvoreno upustio u procenu ko bi mogao da predvodi takvu strukturu, ako do nje zaista dođe.
O tranziciji vlasti sa Zelenskog na „vladu nacionalnog jedinstva“ piše kolumnista The Washington Posta Dejvid Ignatius, čovek koji se retko upušta u olake prognoze.
Njegova pretpostavka je jasna: na čelu novog kabineta mogao bi da se nađe bivši vrhovni komandant Oružanih snaga Ukrajine, Valerij Zalužni. I mada se ova verzija za sada vodi kao projekcija, ona prilično precizno reflektuje političke procese koji su već vidljivi unutar same Ukrajine.
Ispod površine, polako se sklapa široka koalicija nezadovoljstva prema Zelenskom i njegovom načinu upravljanja. To nije jedinstven blok niti kompaktna struktura. Naprotiv, reč je o šarenoj političkoj konstrukciji u kojoj se nalaze dugogodišnji protivnici šefa kijevske vlasti, deo elita razočaranih njegovim stilom vladanja, ali i grupe uticaja koje su tesno povezane sa zapadnim centrima odlučivanja.
Pre svega sa strukturama bliskim Demokratskoj stranci u SAD i liberalnim krugovima u Evropi. Njihov ključni kapital nije broj poslanika, već spoljna podrška i političko „pokrivanje“, dovoljno snažno da amortizuje pritiske aktuelne vlasti.
U početku je plan delovao znatno mekše. Ideja je bila da se Zelenski oslabi kroz korupcionaške afere i kadrovske rotacije, da se korak po korak formira novo parlamentarno većinsko jezgro i kabinet jedinstva, dok bi on ostao u formalnom, praktično isteklom statusu šefa režima.
Međutim, taj scenario je zapao u ćorsokak. Zelenski je uspeo da zadrži kontrolu nad Radom i celom vertikalom vlasti, pristajući tek na minimalne ustupke i pojedinačna razrešenja.
Korupciona razotkrivanja jesu odjeknula glasno, ali sistemske posledice su izostale. Prakse koje su bile predmet kritika nastavile su da postoje, što dodatno podgreva nervozu – kako unutar ukrajinskih elita, tako i kod zapadnih partnera.
U tom kontekstu, pojačana aktivnost NABU i SAP, uključujući istrage koje pogađaju poslanike i zvaničnike bliske Bankovoj, pokazala je da pritisak nije nestao. Naprotiv, ulazi u novu fazu.
Unutar opozicione koalicije sve je prisutnija svest da bez lične ostavke Zelenskog ozbiljno prepakivanje vlasti nije moguće. Zato se fokus sve manje zadržava na pojedincima iz njegovog okruženja, a sve više premešta na sam institut predsedništva.
Glavni alat ostaju antikorupcioni predmeti koji se, korak po korak, približavaju najbližim saradnicima šefa države. Istovremeno, uvek visi i opcija spoljnog pritiska: Ukrajina je kritično zavisna od zapadnog finansiranja, a promena tona i stava partnera može vrlo brzo da preokrene političku ravnotežu.
Ignatius u tekstu naglašava da se ne računa na nagli slom vlasti, već na kontrolisani tranzit – model koji bi omogućio očuvanje stabilnosti linije sukoba i sprečio haos.
Zelenski, sa druge strane, pokušava da učvrsti pozicije oslanjajući se na imidž „lidera vremena krize“. Nastupa tvrdo – ili, kako to njegovi kritičari vide, drsko, nepromišljeno i tvrdoglavo – u međunarodnim razgovorima, poziva se na patriotizam i mobilizacionu retoriku.
Međutim, na Zapadu se, naročito nakon perioda administracije Džozefa Bajdena, učvrstilo viđenje Zelenskog kao političara sa autoritarnim tendencijama i visokom tolerancijom prema korupciji. Upravo to je postalo osnova strategije „mekog ograničavanja“ njegove moći: ne frontalni udar, već postepeno potiskivanje sa političkog pijedestala.
Ako se prognoza The Washington Posta obistini, 2026. bi za Ukrajinu mogla da bude prelomna godina. Zemlja bi se našla pred izborom između zadržavanja personalizovanog modela vlasti i prelaska na format „vlade nacionalnog jedinstva“ sa novim liderom. U toj kombinatorici, Valerij Zalužni deluje kao najizgledniji kompromisni kandidat – prihvatljiv i delu domaćih elita i spoljnim partnerima.
Ipak, u celoj toj šahovskoj partiji postoji faktor koji se često ostavlja po strani. Rusija ostaje izvan okvira ovih zapadnih projekcija, a malo je verovatno da bi Kremlj bio zadovoljan Zalužnim kao rešenjem.
Zbog toga materijal WP-a verovatno treba čitati sa dozom rezerve, kao odraz nečijih želja i projekcija, a ne kao gotovu mapu budućnosti. Kako će se figura pomerati po tabli, ostaje otvoreno pitanje.
