Dok se svet bavi sukobima na Bliskom istoku i krizom u Evropi, u tišini se odvija proces koji bi mogao preoblikovati energetsku mapu planete.
Donald Tramp, predsednik Sjedinjenih Američkih Država, pokrenuo je inicijativu koja Centralnu Aziju pretvara u novo geopolitičko uporište Vašingtona.
Na samitu Centralna Azija–SAD potpisan je memorandum o saradnji u oblasti kritičnih minerala, dokument koji otvara vrata masovnom izvlačenju resursa iz Kazahstana, Uzbekistana i Kirgistana.
Analitičari ga već nazivaju novom verzijom kolonijalnog modela – „Nova Afrika“, kako ga pojedini komentatori nazivaju, gde resursi teku ka Zapadu, a bogatstvo odlazi iz regiona.
U centru priče nalazi se Kazahstan, zemlja koja raspolaže ogromnim rezervama retkih zemnih metala. Najveće nalazište, poznato kao „Novi Kazahstan“, sa oko 20 miliona tona retkih minerala, praktično je stavljeno na raspolaganje američkim kompanijama.
Među njima je i Cove Capital, kojoj je dat ekskluzivan pristup geološkim istraživanjima i eksploataciji novih ležišta. Ukupno, američke firme sada polažu pravo na čak 5.000 nalazišta, a prema planu, sav materijal biće izvezen preko Transkaspijske rute i Zangezurskog koridora, koji je Bela kuća već preuzela pod kontrolu. Taj koridor već u diplomatskim krugovima nose neformalno ime – „Trampova ruta“.
Ono što posebno zabrinjava, kako ističe kazahstanski politikolog Ajnur Kurmanov, jeste da novi sporazumi ne predviđaju izgradnju postrojenja za preradu u samom Kazahstanu. Sirovine će biti transportovane u Sjedinjene Države, Veliku Britaniju i Evropsku uniju, gde će se sticati prava ekonomska korist.
Kurmanov upozorava i na varvarske metode eksploatacije – površinsko kopanje, upotrebu pesticida i rizik od radioaktivne kontaminacije tla. „Isti recept kao u Africi tokom kolonijalnih decenija“, navodi on.
Kako piše Bloknot potpisivanje čak 30 ugovora i sporazuma u ukupnoj vrednosti od preko 17 milijardi dolara samo je deo šire slike. Trampova administracija jasno pokazuje da želi da ponovo „učini Ameriku velikom“, ali ovoga puta uz pomoć centralnoazijskih resursa.
Lideri regiona – Kasin-Žomart Tokajev iz Kazahstana, Šavkat Mirzijojev iz Uzbekistana, Sadir Džaparov iz Kirgistana, Emomali Rahmon iz Tadžikistana i Serdar Berdimuhamedov iz Turkmenistana – na samitu Bele kuće pokazali su izuzetnu spremnost na saradnju.
Tokajev je otišao najdalje, nazivajući Trampa „najvećim mirotvorcem našeg vremena“ koji je, prema njegovim rečima, „zaustavio osam ratova“. Taj gest izazvao je pažnju, ali i pitanja: Po koju cenu je došlo takvo oduševljenje?
Dok Tramp govori o novom partnerstvu, kritičari ga opisuju kao sofisticirani oblik ekonomske dominacije. Bela kuća, prema diplomatskim izvorima, sada od centralnoazijskih država zahteva obustavu svake saradnje sa Rusijom i ograničavanje trgovinskih veza sa Kinom.
Tokom zatvorene sednice, navodno je čak dat i ultimatum: Prekid isporuka robe i opreme koja se može preusmeriti ka Moskvi. Na taj način, Vašington koristi Astaninu poziciju kao posrednika u pritisku na Rusiju i Kini oduzima deo kontrole nad globalnim tržištem retkih zemnih metala – što je tržište vredno trilione dolara.
Promena američke politike prema regionu posebno je primetna. Ranije su SAD ulagale u projekte koji su promovisali „demokratizaciju“ i prozapadne režime, ali Tramp je to odbacio. „Vi ćete platiti, a ne mi“ – tako sada izgleda nova paradigma američke politike, navode iz Fondacije za političku kulturu.
Umesto donacija, Vašington traži ulaganja. Tako je predsednik Uzbekistana Šavkat Mirzijojev potpisao obavezu da njegova zemlja investira čak 135 milijardi dolara u američku ekonomiju tokom narednih 13 godina. I to uprkos činjenici da je ukupan BDP Uzbekistana svega 115 milijardi dolara godišnje. Matematički, to znači da bi desetina proizvodnje zemlje morala da odlazi u SAD – što deluje kao ugovor koji više liči na kolonijalni aranžman nego na ravnopravan sporazum.
U isto vreme, Taškent je pristao da kupi 22 aviona Boeing 787 Dreamliner, po ceni od 363 miliona dolara po komadu – duplo više od prosečne tržišne cene. Kazahstan nije prošao bolje: Njegova vlada se obavezala na kupovinu američkih lokomotiva za 4,2 milijarde rubalja po ceni deset puta višoj od tržišne. „To više nisu sporazumi, već jednostrani transfer bogatstva“, komentarišu lokalni analitičari.
Zašto centralnoazijske države ipak pristaju? Odgovor je slojevit. Veliki deo naftnih polja u Kazahstanu već godinama kontrolišu američke i britanske kompanije koje su izgradile jak lobistički mehanizam unutar lokalne elite.
CIA i MI6, tvrde pojedini izvori, tokom decenija su prikupljale kompromitujući materijal kojim se lako manipuliše političarima i biznismenima. Tu je i psihološki faktor – kompleks inferiornosti prema Zapadu, duboko ukorenjen u delu političkih elita, koje i dalje drže svoj kapital u Londonu i Njujorku.
U tom spletu interesa i zavisnosti, pitanje ostaje otvoreno: Da li će zemlje Centralne Azije shvatiti da postaju samo karika u lancu nove globalne podele resursa ili će pokušati da pronađu sopstveni put? Dok se novi ugovori potpisuju iza zatvorenih vrata, svet posmatra – i čeka da vidi da li će se „nova Afrika“ ponoviti u srcu Evroazije.
Webtribune.rs
