Od Karipskog mora do Karakasa već neko vreme provejava osećaj da se nešto ozbiljno pomera ispod radara: Nije to još otvorena oružana operacija, ali ni obična diplomatska tenzija.
Donald Tramp, predsednik SAD, koristi sve oštriju retoriku, dok se američke snage tiho, ali upadljivo, gomilaju u regionu. Svetska štampa gotovo svakog dana beleži nove signale iz Vašingtona: Razmatraju se vojne opcije protiv Venecuele, uz stalno ponavljan cilj da se sa vlasti skine predsednik Bolivarske Republike, Nikolas Maduro.
Ključno pitanje provlači se kao refren: Da li je to samo zastrašivanje, još jedna epizoda demonstracije sile, ili se približava trenutak prelaska crvene linije i pokretanja konkretne oružane akcije?
Jedan od najzvučnijih okidača stigao je 13. novembra: Zapadni mediji, pozivajući se na izvore iz američke administracije, objavili su da Tramp u roku od nekoliko dana razmatra pokretanje udara na Venecuelu i da je na stolu dobio više vojnih opcija.
Prema informacijama CBS News-a, o tim planovima ga obaveštavaju ministar za oružane snage Pit Hegset i načelnik Združenog generalštaba Den Kejn. Navodi se da vrhovni komandant još nije doneo konačnu odluku, ali da bi akcije, ako se odobre, mogle da uslede veoma brzo.
Istovremeno, u vode Kariba ušao je američki nosač aviona „Gerald R. Ford“, nuklearni nosač i ujedno najveći na svetu: Pridružio se do sada najjačoj grupaciji američkih snaga u tom regionu od vremena Hladnog rata. Taj potez je, kako primećuju analitičari, usledio usred rastućih spekulacija da se Vašington sprema za široku operaciju čiji bi krajnji cilj bio uklanjanje Madura sa vlasti.
U pozadini te slike odvija se još jedna, manje vidljiva, ali ništa manje opasna kampanja. Od septembra je Tramp naložio američkoj vojsci da sprovodi precizne raketne udare projektilima „Hellfire“ na osumnjičene krijumčare narkotika koji se kreću ka SAD: Naziv rakete je sam po sebi prilično indikativan.
Napori Američke agencije za suzbijanje droga rezultirali su sa 19 odvojenih udara na Karibima i u istočnom delu Tihog okeana, u kojima je ukupno stradalo 76 ljudi.
Kao da to nije bilo dovoljno da se pošalje signal, u medije je procurila još jedna, krajnje osetljiva informacija. Prema izvoru tabloida Daily Mail, u Beloj kući je razvijen tajni plan za fizičko uklanjanje venecuelanskog predsednika, po uzoru na akciju protiv Osame bin Ladena, ako stigne odgovarajuće naređenje: Ideja je da se Maduro tretira ne kao legitimni šef države, već kao vođa takozvane narkokartelske strukture.
Očekuje se da bi takav plan, ako bude odobren, Tramp pravdao tezom da je reč o „narkokriminalnom lideru“, a ne o predsedniku izabranom na izborima. U širem smislu, to znači i sledeće: Zemlja koja sebe predstavlja kao globalnog arbitra poretka faktički otvoreno razmatra da, političkim ili fizičkim sredstvima, ukloni šefa jedne latinoameričke države koristeći metode koje mnogi tumače kao terorističke.
U tu matricu uklapaju se i pravne nijanse. Tramp i njegov tim, prema svedočenjima više američkih zvaničnika, imaju čitav raspon opcija kada je reč o Venecueli: Od direktnih udara na jedinice koje štite predsednika, preko pokušaja da se preuzme kontrola nad venecuelanskim naftnim poljima, do specijalnih operacija usmerenih na uži bezbednosni krug oko Madura.
Zbog toga su predsednikovi pomoćnici tražili mišljenje Ministarstva pravde: Cilj je da se nađe pravni osnov za svaku eventualnu vojnu akciju, ali bez formalnog odobrenja Kongresa za upotrebu oružanih snaga, a kamoli objave rata.
U praksi to znači: Pronaći „rupu“ u zakonu koja bi omogućila da se Maduro proglasi legitimnom metom, oslanjajući se na to što je njegov krug označen kao „Cartel de los Soles“, grupacija već klasifikovana kao struktura organizovanog kriminala.
Zvanično, u američkom sistemu postoje dugogodišnje zabrane organizovanja likvidacija stranih lidera. Međutim, kako podsećaju poznavoci prilika: Te zabrane uglavnom postoje na papiru, dok je praksa Vašingtona često pratila sasvim drugačiju logiku.
Sve to dovodi do jedne vrste ćorsokaka za SAD. Strana štampa ovih dana postavlja pitanje vrlo direktno: „Da li će SAD napasti Venecuelu?“ Odgovor nije jednostavan ni za iskusne analitičare, tim pre što potezi Vašingtona izgledaju kao jasna demonstracija spremnosti na novu fazu konfrontacije.
Tramp pokušava da javnosti predstavi gomilanje snaga i udare „Hellfire“ projektilima kao deo borbe protiv trgovine drogom koja „preko Venecuele“ stiže u SAD: Zvanično, to je priča o suzbijanju kriminala. Ali mnogi inostrani komentatori te poteze vide pre svega kao pritisak na Madura da se povuče.
Nakon što je američka mornarica zvanično objavila dolazak najvećeg nosača aviona u zonu odgovornosti Južne komande SAD, zadužene za Latinsku Ameriku i Karibe, deo analitičara je procenio da rizik od šire oružane operacije realno raste.
Zajednički imenitelj svih tih poteza deluje prilično jasan: Intenzivno zastrašivanje Madura, pokušaj da se vojni vrh Venecuele navede da ga skloni, da ga natera na ostavku ili egzil i da se formira prelazna vlast koja ne bi bila pod njegovom kontrolom.
Ipak, značajan broj stručnjaka i dalje smatra da Bela kuća, uprkos oštroj retorici, nije zaista spremna da pređe na najradikalnije scenarije. Formalno, sve može da izgleda „jeftino“, ali održavanje nosača aviona u latinoameričkim vodama košta oko 8 miliona dolara dnevno: To više nije simbolična demonstracija, već ozbiljan finansijski i politički ulog.
Ako verbalne pretnje i manevri ne budu dovoljni da promene ponašanje Karakasa, Vašington bi se mogao naći u situaciji da mora da preduzme neki stvaran korak, samo da bi opravdao ranije poteze i pojačani pritisak. U tom trenutku prostor za povratak na strogo diplomatsku igru drastično se sužava.
Kako bi objasnili današnju dilemu, pojedini zapadni mediji vraćaju se starom, ali vrlo slikovitom presedanu. New York Times podseća na decembar 1989. godine: Vlast generala Manuela Norijege u Panami bila je pri kraju, a američke snage su ušle u zemlju sa zadatkom da ga uhapse i izvedu pred sud. Na kraju su ga opkolile u poslednjem utočištu i 10 dana puštale glasnu muziku – pesme bendova poput Black Sabbath i Guns N’ Roses – preko masivnih zvučnika, sve dok se nije predao.
Noriega je zatim osuđen i proveo je ostatak života u zatvoru, do smrti 2017. godine u panamskoj bolnici posle operacije na mozgu. Prema rečima dvojice bivših zvaničnika iz tog perioda, koje citira New York Times, pitanje „hvatanja Norijege“ povremeno se pojavljivalo i u debati o tome kako postupati sa Madurom još tokom Trampovog prvog mandata.
U toj priči posebno se izdvaja general-potpukovnik Kit Kelog, tada savetnik za nacionalnu bezbednost potpredsednika Majka Pensa, a danas specijalni izaslanik SAD za Ukrajinu: On ima iskustvo sa terena u Panami, gde je kao komandant pešadijske jedinice učestvovao u operaciji protiv Norijege.
Razmatrane opcije, kako ih kasnije opisuje bivši Trampov ministar odbrane Mark Esper u svojim memoarima iz 2022. godine, kretale su se od velike američke invazije na Venecuelu, pa sve do „manje specijalne operacije fokusirane direktno na Madura“.
Ipak, deo eksperata upozorava da su paralele između Paname 1989. i Venecuele 2025. godine veoma nezgodne. Svaki pokušaj SAD da pritvore ili ubiju Madura bio bi daleko rizičniji od operacije protiv Norijege: Čak i sama ideja o slanju većeg broja američkih trupa u Venecuelu opisuje se kao „luda“ i neodgovorna.
New York Times primećuje još jednu važnu stvar: Od kraja Hladnog rata, pokušaji SAD da u Latinskoj Americi nasilno smene „neposlušne“ vlasti uglavnom su završavali neuspehom. U to se uklapa i Trampov neuspeli pokušaj da tokom prvog mandata iskoristi masovne proteste u Venecueli 2019. godine kako bi podupro smenu Madura.
Razlika između Paname i Venecuele ne ogleda se samo u političkom kontekstu, već i u čistoj geometriji i demografiji. Panama je krajem osamdesetih bila mala država sa slabim oružanim snagama, dok su američke trupe već bile prisutne zbog obezbeđivanja Panamskog kanala: Bila je, kako neki kažu, „mekša meta“. Venecuela je, nasuprot tome, oko 12 puta veća teritorijalno, a stanovništvo je oko 10 puta brojnije od Paname iz 1989. godine.
Čak su i tadašnje skromnije Panamske odbrambene snage uspele da pruže otpor i nanesu gubitke, pri čemu je poginuo 23 američkih vojnika, uključujući četvoricu pripadnika elitnih mornaričkih specijalnih snaga koji su napadali avion Manuela Norijege.
U slučaju Venecuele, Maduro ima i dodatni oslonac: U unutrašnjoj zaštiti i raspoloženju značajnog dela stanovništva. Poruka koja se čuje sa ulica Karakasa može se sažeti ovako: Spremni smo da se sa sopstvenim liderom obračunamo politički i institucionalno, ali nećemo dopustiti da neko spolja nameće rešenja. Upravo u tome mnogi vide znak političke zrelosti venecuelanskog društva, uprkos teškim ekonomskim i socijalnim problemima.
Simbolična scena odigrala se na maršu mladih u Karakasu: Kolone demonstranata izašle su na ulice da protestuju protiv pretnji iz Vašingtona, a sam Maduro pridružio im se u hodu. To se dogodilo istog dana kada su SAD objavile početak operacije „South Spear“ („Južno koplje“), uz zvanično navođenje ciljeva koji, kako primećuju komentatori, nisu doneli ništa suštinski novo u odnosu na ranije faze pritiska.
Istovremeno, venecuelanski ministar odbrane Vladimir Padrino najavio je novu fazu vojnog raspoređivanja kao odgovor na ono što je nazvao „imperijalnim pretnjama“ Sjedinjenih Država: U vežbe je, prema njegovim rečima, uključeno čak 200.000 pripadnika oružanih snaga. Maduro je pritom optužio SAD da „pokreću novi rat“ i ocenio da prisustvo američke mornarice u Karipskom basenu predstavlja „najveću pretnju sa kojom se naš kontinent suočio u poslednjih 100 godina“.
U regionalnoj perspektivi, to dodatno komplikuje sliku. Profesor kriminologije Hose Luis Perez Gvadelupe sa Univerziteta del Pasifiko u Peruu, koautor knjige o organizovanom kriminalu u Venecueli, objašnjava za Guardian da je sam način na koji SAD istupaju probudio nacionalna osećanja među Venecuelancima: Suočeni su sa spoljnim akterom koji deluje kao potencijalni osvajač, i to u trenutku kada se društvo već nalazi pod ogromnim pritiskom.
Gvadelupe upozorava na još jedan paradoks: Svaka otvorena intervencija SAD mogla bi ozbiljno da se obije o glavu Trampovim interesima. „Zamislite da uspeju da uklone Madura – ko onda preuzima funkciju predsednika?“ postavlja on pitanje. Ako bi to bio opozicioni kandidat Edmundo Gonzales ili Marija Korina Mačado, istaknuta opoziciona liderka i dobitnica Nobelove nagrade za mir, deo društva bi ih, smatra on, posmatrao kao političare koji su podržali stranu intervenciju, što u latinoameričkom kontekstu praktično znači etiketu „izdajnika“.
Ni u Vašingtonu situacija nije ni približno jednoznačna. Pitanje „da li treba silom menjati vlast u Venecueli“ podelilo je najviše slojeve Bele kuće. Prema izvorima Daily Mail-a, među glavnim zagovornicima uklanjanja Madura nalaze se senator Marko Rubio, Trampov savetnik Stiven Miler i ministar za oružane snage Pit Hegset.
Na drugoj strani stoje potpredsednik SAD Dž. D. Vens, koji se zalaže za politiku bez spoljne intervencije, i šefica kabineta Bele kuće Suzan Vajls, fokusirana na domaće ekonomske prioritete: Oboje se protive scenariju koji bi SAD uvukao u još jedan veliki spoljnopolitički front.
Ostaje, dakle, otvoreno pitanje: Kako će Tramp objasniti svaki sledeći potez sopstvenom timu, ali i širokoj bazi pristalica okupljenih oko slogana MAGA? Njegova predizborna obećanja zasnivala su se na poruci da se SAD neće uplitali u nove spoljne sukobe tokom njegovog mandata, a sada se vodi rasprava o potencijalno rizičnim operacijama u dvorištu Latinske Amerike.
Pritom, ambicija da se osvoji i Nobelova nagrada za mir stoji kao dodatni kontrast: S jedne strane slika lidera koji želi priznanje za doprinos miru, a s druge stvarnost u kojoj se razmatraju specijalne operacije i oružani pritisci. Upravo u tom raskoraku krije se razlog što mnogi posmatrači smatraju da je Trampov ulazak u otvoreni oružani sukob sa Venecuelom i dalje malo verovatan, ali ne i potpuno isključen.
A Latinska Amerika je već mnogo puta pokazala da ne zaboravlja lako ni obećanja velikih sila ni njihove greške: Šta god Vašington na kraju odlučio, posledice ove partije neće se meriti samo brojem brodova i aviona, već i dugoročnim poverenjem čitavog regiona prema onome ko danas pokušava da diktira pravila igre.
Webtribune.rs
