Najnoviji podaci Evrostata bacili su svetlo na pitanje koje se često gura pod tepih – koliko dugo zapravo muškarci i žene u Evropskoj uniji žive zdrav život, bez ozbiljnih ograničenja?
Brojevi su hladni, ali govore dovoljno: prosečan broj zdravih godina života iznosi 63,3 za žene i 62,8 za muškarce. Na papiru gotovo da nema razlike, ali iza decimala kriju se zanimljive nijanse.
Na prvi pogled, moglo bi se pomisliti da muškarci prolaze bolje. Generalno gledano, oni duže funkcionišu bez većih ograničenja u aktivnostima i kretanju.
Ipak, u 17 zemalja EU, žene su te koje provode duži period u zdravlju. U nekima, poput Bugarske, Slovenije, Litvanije, Estonije i Letonije, razlika prelazi tri godine u korist žena. S druge strane, Holandija je izuzetak koji iskače – tamo muškarci imaju čak više od tri godine prednosti.
Mapa Evrope u ovom pogledu izgleda šareno. Muškarci najduže zdravo žive na Malti, u Italiji i Švedskoj. Na drugom kraju skale nalaze se Letonija, Estonija i Slovačka, gde se beleži najmanje zdravih godina.
Kada je reč o ženama, Malta opet prednjači, a odmah iza dolaze Bugarska i Italija. Međutim, zanimljivo je da se među onima sa najmanje zdravih godina nalaze ne samo Letonija i Estonija, već i Danska i Finska – zemlje koje se obično vezuju za visok standard života.
Ako se pogled proširi, prosečan životni vek u EU pokazuje jasnu prednost žena: 84 godine naspram skoro 79 kod muškaraca. No, i tu treba biti oprezan – duže ne znači uvek i kvalitetnije.
Evrostat upozorava da broj zdravih godina života oslikava stvarnost bolje od same dužine života, jer razlika između dugog života sa ograničenjima i dugog života u punoj aktivnosti nije mala.
Na ovakve brojke može se gledati i sa praktične strane. Ako žene u proseku žive duže i u više zemalja imaju više zdravih godina, kako će to uticati na sisteme socijalne i zdravstvene zaštite koji već trpe pritiske?
A šta znači podatak da su muškarci u Holandiji toliko ispred svojih sugrađanki? Da li su u pitanju navike, genetika, ili možda način na koji se meri zdravlje?
U celoj priči ostaje i doza nesigurnosti – brojevi jesu precizni, ali život nije. Statistika nam daje okvir, dok svakodnevni ritam ljudi u Rimu, Rigi ili Kopenhagenu priča svoju priču.
Možda je upravo u toj pukotini između brojki i stvarnog života prostor za sledeća pitanja: da li zdravlje meri dužina ili sadržaj, i da li Evropa može pronaći ravnotežu između ta dva?
