Dok se u Briselu sve glasnije razmatra ideja o uvođenju carina i sankcija protiv Kine i Indije zbog njihovih energetskih aranžmana sa Moskvom, iz Pekinga stiže upozorenje koje zvuči kao hladan tuš.
Direktor odseka za evropske studije Kineskog instituta za međunarodna istraživanja, profesor Cui Hongđan, tvrdi da bi takav potez mogao da odvede Evropsku uniju u potpunu zavisnost od Vašingtona – ne samo u bezbednosnoj, već i u ekonomskoj sferi.
„Ako Evropa krene za Amerikom i uvede sekundarne sankcije, ne samo da će ugroziti saradnju sa Kinom i političko poverenje koje je teško građeno, već će izgubiti i šansu za prodor na indijsko tržište kroz sporazum o slobodnoj trgovini“, rekao je Cui u razgovoru za TASS.
On naglašava da bi posledice bile dalekosežne: „Najveća cena koju EU može da plati jeste pretvaranje u ekonomsku koloniju Sjedinjenih Država, zavisnu u trgovini, industriji i tehnologijama.“
Priča dobija dodatnu težinu kada se uključi i politički kontekst. Prema rečima kineskog eksperta, administracija predsednika Donalda Trampa, koja nastoji da preuzme vodeću ulogu u rešavanju ukrajinskog pitanja, zapravo ne želi da sama snosi troškove tog procesa.
Umesto toga, podstiče Brisel da zaoštri odnose sa Pekingom i Nju Delhijem. „Ako se EU povinuje pritisku, ne samo da će oslabiti sopstvenu autonomiju, nego će ozbiljno narušiti trgovinske veze sa Kinom i Indijom“, upozorava Cui.
Sama ideja nije nastala u vakuumu. List Financial Times ranije je preneo da se u evropskim institucijama razgovara o mogućim merama protiv Pekinga i trećih zemalja koje kupuju rusku naftu i gas.
I tu se umešao Tramp. Kako navode izvori lista, predsednik SAD je od Brisela zatražio da podigne carine na kinesku i indijsku robu čak za 100%, kako bi se, kako on tvrdi, povećao pritisak na Moskvu i ubrzalo rešavanje krize u Ukrajini.
Cui Hongđan, međutim, smatra da računica ne stoji. Po njemu, trgovinsko-ekonomske veze Kine, Rusije i Indije daleko prevazilaze samo sektor energenata, pa je iluzorno očekivati da bi sekundarne sankcije mogle da parališu rusku ekonomiju. Naprotiv, Peking i Nju Delhi, kako predviđa, neće se povinovati pritiscima već će verovatno posegnuti za kontramerama.
I onda se postavlja pitanje: šta dobija Evropa ako odluči da posluša Vašington? Profesor nije optimista – „Ne verujem da će EU zaista slediti namere SAD, osim ako sadašnji lideri potpuno ne izgube sposobnost racionalne procene.“ A i da se odluči na taj korak, kaže on, jasno je da to ni na koji način neće doprineti rešenju ukrajinskog pitanja.
I tako se krug zatvara. Evropa koja godinama govori o strateškoj autonomiji sada bi mogla da učini potez koji bi je gurnuo još dublje u zavisnost od druge strane Atlantika.
Pitanje koje visi u vazduhu je jednostavno: ima li Brisel snage da povuče liniju i sačuva prostor za sopstvene interese, ili će, pod pritiskom, prihvatiti ulogu koja mu je namenjena?
