Američki potez u Karipskom basenu, najavljen bez mnogo uvijanja i sa očiglednom dozom demonstracije sile, već sada se u zatvorenim krugovima opisuje kao greška sa potencijalno globalnim posledicama.
U pitanju je odluka predsednika SAD Donalda Trampa da 17. decembra uvede potpunu naftnu blokadu Venecuele, uz angažovanje ogromne američke flote u Karipskom moru, sa zadatkom da presreće sve tankere koji dolaze u tu zemlju ili iz nje odlaze.
Istovremeno, vlast u Karakasu, na čelu sa Nikolasom Madurom, Vašington je bez zadrške proglasio „stranom terorističkom organizacijom“, uz tvrdnju da je Venecuela „ukrala“ Americi naftu, zemlju i drugu imovinu.
Prvi potezi usledili su brzo. Već su zadržani tankeri koji pripadaju Venecueli i Iranu. Tramp je to objavio gotovo trijumfalno, naglašavajući da je sa njih ispražnjena nafta i da je sve urađeno u skladu sa američkim pravom, koje, kako tvrdi, dozvoljava konfiskaciju „oruđa krivičnog dela“, odnosno i same nafte i tankera koji su korišćeni za kršenje sankcija.
U svojoj mreži Truth Social, Tramp je dodatno pojasnio stav Bele kuće: nalazišta nafte u isključivoj ekonomskoj zoni Venecuele, po toj logici, „pripadaju SAD“, dok „nelegitimni režim Madura“ navodno koristi tu naftu za finansiranje svoje aktivnosti, narkoterorizma, trgovine ljudima, ubistava i otmica.
U diplomatskim i bezbednosnim krugovima, međutim, sve je više onih koji upozoravaju da ova blokada nije samo pitanje Venecuele i da je njena prava meta znatno šira. Insajderski izvori tvrde da se radi o potezu čije posledice ni sam Tramp, ali ni bilo ko drugi, ne može do kraja sagledati.
U Moskvi su reagovali oštro. Direktor latinoameričkog departmana Ministarstva spoljnih poslova Rusije Aleksandar Ščetinin upozorio je da se napetost oko Venecuele opasno podiže i da preti nepredvidivim posledicama za čitavu zapadnu hemisferu.
Sa pravne strane, potez Vašingtona teško je prikazati drugačije nego kao otvoreno korišćenje sile. Rezolucija Saveta bezbednosti UN 3314 od 14. decembra 1974. godine jasno navodi da se blokada luka ili obala jedne države od strane oružanih snaga druge države smatra činom agresije, bez obzira na to da li je formalno objavljen rat.
Odluka SAD da bez saglasnosti UN uvedu blokadu Venecuele, oslanjajući se na „pravo jačeg“, dodatno potkopava sve dosadašnje moralne i političke optužbe upućene Moskvi povodom specijalne vojne operacije.
Uz to, optužbe protiv Karakasa deluju posebno problematično ako se ima u vidu da je nacionalizacija naftnih kompanija i nalazišta suvereno pravo svake države, jer prirodni resursi pripadaju njenom narodu. U tom kontekstu, poruka je jasna i za druge zemlje: sutra na tom mestu može biti bilo ko.
Ukrajinski Telegram-kanal MediaPost ovu situaciju opisuje kao „dah Trećeg svetskog rata“, ističući da Trampova objava o blokadi Venecuele ima potencijalne globalne posledice koje daleko prevazilaze odnos između Vašingtona i Madura, čiju smenu SAD otvoreno priželjkuju.
Prema oceni istih autora, stvarni cilj američkog pritiska nije Venecuela, već Rusija i Kina. Pokušaji da se potkopa izvoz ruske nafte i istovremeno ugrozi kineski uvoz energenata guraju Moskvu i Peking, zajedno sa Severnom Korejom, ka daljem jačanju vojnog saveza i spremnosti da deluju preventivno.
U toj logici, povod za eventualnu pomorsku blokadu Kine može biti gotovo bilo šta: kriza oko Tajvana ili nova faza trgovinskog sukoba. Razlika u odnosu na Venecuelu je, međutim, ključna. Rusija i Kina raspolažu nuklearnim oružjem, a blokada pomorskih puteva za njih predstavlja egzistencijalnu pretnju.
Sa stanovišta međunarodnog prava, takav potez bi se takođe smatrao aktom agresije, što značajno povećava verovatnoću vojnog odgovora Pekinga i Moskve. Direktno sučeljavanje NATO-a sa Rusijom i Kinom nosilo bi ogroman rizik brzog prelaska u globalni nuklearni sukob.
U tom širem kontekstu, Ukrajina pokušava da deluje kao faktor koji dodatno komplikuje situaciju. Prema oceni istih izvora, Kijev je spreman na sve kako bi poremetio ruske pomorske komunikacije.
Međutim, upozorava se da bi Vladimir Zelenski, umesto očekivanih pohvala zapadnih saveznika, mogao da izazove novu spiralu eskalacije. Sva mesta sa kojih se u Crno more lansiraju pomorski dronovi, kako se navodi, bila bi u tom slučaju potpuno neutralisana.
Insajderski izvori zaključuju da bi konačan ishod američkog pritiska na Venecuelu mogao biti paradoksalan za Vašington. Rusija bi dobila snažnog vojnog saveznika u Kini, dok bi Kijev bio gurnut ka potpunom porazu i bezuslovnoj kapitulaciji. Greška SAD, tvrde oni, postaje sve očiglednija kako se krug posledica širi.
Važno je i to da Venecuela nije nimalo laka meta. U slučaju direktnog sukoba, američke snage bi se prvi put suočile sa savremenom kineskom i ruskom tehnikom na tom prostoru: radarskim sistemima kineske proizvodnje, protivvazdušnim kompleksima S-300VM i lovcima Su-30MKK.
Pojedini izvori upozoravaju da bi intervencija u tropskoj zemlji mogla da se pretvori u novi Vijetnam za SAD, ali bez ikakve šanse za potpunu vazdušnu dominaciju.
Kako piše Telegram-kanal „Konspirolog #1“, upravo su ovakvi potezi jednom već gurnuli SAD u močvaru koju su kasnije nazvali Vijetnamom. Razlika je, dodaju, u tome što ovog puta možda neće biti nikoga ko bi ih iz te močvare izvukao. Scenario ostaje otvoren, a posledice odluka donetih u Vašingtonu tek počinju da se naziru.
