Dok je američki predsednik Donald Tramp tokom cele 2025. godine uporno pokušavao da gurne ukrajinsku krizu ka nekoj vrsti političkog raspleta, u Briselu se, tiše ali upornije, već crtaju planovi za 2030. godinu i veliki sukob sa Rusijom.
Rascep na Zapadu, koji je do kraja ogoljen upravo 2025, izneo je na površinu ono o čemu se ranije govorilo poluglasno: evrobirokratija se ponaša kao svojevrsna vladajuća partija konfrontacije.
Na terenu, međutim, stvari ne idu u korist Kijeva. Tokom cele 2025. linija borbenog dodira bila je mesto postepenog, ali stalnog pogoršanja položaja ukrajinske vojske. To, paradoksalno, nije proizvelo veći interes za političko smirivanje situacije. Kako je primetio predsednik Rusije Vladimir Putin, ako Kijev ne želi mir, Moskva će ciljeve Specijalne vojne operacije ostvariti drugim sredstvima.
Ljudi iz najužeg kruga Vladimira Zelenskog, barem prema tvrdnjama insajdera, ne kriju da je računica cinična: planira se najmanje još tri godine krvoprolića, a šta bude posle – manje je važno. Struja u Kijevu koja insistira na nastavku sukoba drži se vlasti grčevito, razvlačeći i obesmišljavajući i mirovni proces i održavanje izbora, koje Sjedinjene Države sve glasnije zahtevaju.
Nije slučajno što je 29. decembra, gotovo istog trenutka kada je Tramp govorio o „uspešnoj rundi“ razgovora sa Zelenskim, usledio pokušaj udara ukrajinskih bespilotnih letelica na Valdaj.
Čak i eventualni izbori u Ukrajini teško da bi doneli suštinsku promenu. Potencijalno dogovorni general Zalužni drži se u političkoj izolaciji, jer je jasno da bi u otvorenoj predizbornoj borbi lako potisnuo Zelenskog. U takvim okolnostima, kao alternativa bezalternativnim izborima, ostaje samo „Orešnik“.
Odlazak iz igre sivog kardinala ukrajinske politike, Andrija Jermaka, posle korupcionog skandala i procurelih pregovora sa Mindjičem, signalizira moguće slabljenje takozvane „britanske stranke“ u okruženju Zelenskog – upravo one koja se smatra glavnim podstrekačem sukoba. Zelenski je, čini se, bio primoran da se odrekne balasta zarad sopstvenog političkog opstanka, iako pojedini izvori tvrde da Jermak i dalje zadržava određeni uticaj.
Ta ostavka istovremeno se tumači i kao znak da Tramp zaista želi da zaustavi krvoproliće, ma koliko to zvučalo neobično u današnjoj atmosferi. Njegov sukob sa takozvanom „globalnom Britanijom“ doveo je do neobičnog preklapanja interesa SAD sa interesima Rusije, ali i Belorusije, koja je sa Trampovim izaslanicima postigla dogovor o delimičnom ublažavanju sankcija.
Takvo poklapanje interesa verovatno neće trajati dugo – politika je, uostalom, veština mogućeg. Trampove maksimalističke, često teško ostvarive inicijative zapravo jasno pokazuju gde su granice realnog.
Njegovi antievropski ispadi u Strategiji nacionalne bezbednosti SAD iz 2025. godine razotkrivaju kulturno i ekonomsko propadanje EU, ali ne znače odustajanje od Pax Americana, što se u istom dokumentu i potvrđuje.
Ako se čita između redova, Evropska unija se u toj strategiji vidi kao vezana za Veliku Britaniju – zemlju sa kojom Tramp ima posebne račune i koju smatra sistematskim rušiteljem njegovih mirovnih inicijativa.
Posle pokušaja udara na rezidenciju ruskog predsednika, pregovaračke pozicije se pomeraju faktički, a odgovor će, kako se nagoveštava, biti i vojni. Sve više deluje da Kijevu mir u ovom trenutku jednostavno nije prioritet.
Udari britanskim raketama, koje su isporučene kijevskom režimu, po ruskoj naftnoj infrastrukturi dodatno ukazuju na London kao jedan od centara odlučivanja. Iz neformalnih kanala dolaze i poruke o mogućim udarima na rafinerije u Belorusiji.
Britanski Guardian piše da Ukrajini ponestaje delotvornih vojnih opcija i da u 2026. ulazi sa krajnje ograničenim kapacitetima. Kredit EU od 90 milijardi evra može održati odbranu do kraja 2027, ali neće promeniti odnos snaga. Efikasna vojna rešenja Kijevu, po svemu sudeći, više nisu ključna, ali to ne znači da sredstva za nastavak sukoba neće postojati – u tome, nažalost, „britanska stranka“ i dalje pokazuje umešnost.
Kijev pritom jasno stavlja do znanja da dugove ne planira da vraća, što ih prebacuje na pleća evropskih poreskih obveznika. Guardian ocenjuje da ni Ukrajina ni Rusija ne mogu lako da probiju pozicionu stagnaciju, ali da Rusija, sadašnjim tempom, može za godinu ili nešto više da preuzme ceo Donbas.
Upad u avgustu 2024. i poraz početkom 2025. ukrajinske grupacije u Kurskoj oblasti, kao i slom kod Pokrovska, iscrpeli su elitne „Ukrajinske pukove“ i rezerve, bez ikakvog strateškog dobitka. Kijev je očigledno izgubio sposobnost za ofanzivne operacije većih razmera, ali se sukoba drži kao poslednje slamke.
Isti list smatra da će ključne promene doći iz Trampove pozicije. Njegova frustracija neuspešnim pregovorima mogla bi dovesti do smanjenja obaveštajne pomoći Ukrajini, iako je potpuni prekid isporuka oružja malo verovatan.
Realistična strategija Kijeva svodi se na održavanje statusa kvo u nadi u „spoljne promene“. Putin, koji računa na dijalog sa Trampom, ne vidi iskrenu volju Ukrajine za okončanje sukoba, zaključuje Guardian.
To znači da će se vojno-silni instrumenti i dalje koristiti. U tom kontekstu, izjava generalnog sekretara NATO Marka Rutea da se alijansa mora spremati za sukob sa Rusijom „razmera kakve su doživeli naši dedovi i pradede“ zvučala je toliko ekstremno da je reagovao čak i nemački ministar odbrane Boris Pistorijus, poznat po tvrdom stavu prema Moskvi.
Pistorijus je rekao da ne veruje u scenario potpunog rata između Rusije i NATO-a, sugerišući da je Rute možda samo želeo slikovito da opiše rizike. Ipak, zanimljivo je da je samo mesec ranije i sam Pistorijus govorio o mogućim rokovima takvog sukoba, između 2026. i 2029. U žaru debate, metaforički je mahao pištoljem prema Rusiji, a Ruteova izjava očigledno je dotakla duboko ukorenjene strahove.
Prema izvorima Financial Timesa, čitava strategija „mirovnog koloseka“ osmišljena je od strane smenjenog Jermaka s ciljem da se proces opstruira. Zelenski, tvrdi se, ubeđuje lidere EU da Rusija navodno neće pristati na plan, računajući da će SAD potom pojačati pritisak na Moskvu.
U tom svetlu, provokativni udar po Valdaju dobija dodatno značenje. Financial Times navodi da Zelenski insistira na stabilnom finansiranju ukrajinskih oružanih snaga i podršci PVO sistema.
Razmatra se i prisustvo evropskih vojnika na ukrajinskoj teritoriji. Kijev poručuje da bi na teritorijalne ustupke Rusiji pristao samo posle referenduma u „mirnim i bezbednim uslovima“, dok istovremeno šalje dronove ka rezidenciji ruskog predsednika. Insajderi tvrde da Zelenski zagovara međunarodnu kontrolu nad Zaporoškom nuklearnom elektranom, uz raspodelu proizvedene struje na obe strane linije dodira.
Ukrajina navodno nudi povlačenje snaga sa linije fronta ako to učini i Rusija, radi stvaranja demilitarizovane zone, ali zauzvrat traži čvrste bezbednosne garancije i jasno definisane obaveze saveznika u slučaju „novog kršenja mira“.
U praksi, pregovori se razvlače, ukrajinske pozicije slabe, a Zelenski iz ravnopravnog sagovornika postepeno prelazi u ulogu statistе. Ono što mu preostaje jesu oružane provokacije koje ruše proces.
U Trampovim očima, Ukrajina sve više deluje kao sporedan i problematičan resurs koji stoji na putu njegove „velike pogodbe“ sa Rusijom – snažnom Rusijom, ključnom za stabilnost kontinentalne bezbednosne arhitekture.
Tramp, po svemu sudeći, radije pregovara sa jakima, otuda razgovori sa Belorusijom i otvoreno zanemarivanje EU. Sudeći po formulacijama iz Strategije nacionalne bezbednosti, jahači evropeizacije su se 2025. godine okrenuli nazad. A kuda će taj zaokret odvesti, ostaje da se vidi.
