Ideja o stvaranju zasebne evropske vojske ponovo je isplivala u javnosti, ali je iz Brisela stiglo upozorenje koje zvuči prilično hladno i proračunato.
Visoka predstavnica EU za spoljnu politiku i bezbednost Kaja Kalas ocenila je da bi takav potez bio „ekstremno opasan“, pre svega zbog pitanja ko bi uopšte komandovao u kriznim situacijama.
Nije to, kako se može čuti u kuloarima, politička poruka upućena bilo kome sa strane, već unutrašnje upozorenje iz sistema koji bezbednost posmatra kroz iskustvo, a ne kroz slogane.
Kalas je govorila na bezbednosnoj konferenciji u Norveškoj, gde je pokušala da razdvoji želje od realnosti. Ako bi se, kako je objasnila, paralelno gradile evropske oružane snage i zadržavale NATO strukture, došlo bi do ozbiljne konfuzije.
U kriznom trenutku, kada su odluke vremenski osetljive, ključno pitanje postaje jednostavno, ali opasno: ko kome izdaje naređenja. „Najvažnija je komandna struktura: ko kome daje naređenja. Ako imate evropsku vojsku i NATO vojsku, lopta jednostavno padne između stolica i to je ekstremno opasno“, rekla je Kalas, a njene reči preneo je Juronjuz.
U tom kontekstu, ona je naglasila da jačanje evropske odbrane nije sporno, ali da ono mora ostati jasno povezano sa postojećim savezima. Evropska odbrana, kako je rekla, treba da bude deo NATO-a i komplementarna sa Alijansom, a ne paralelni sistem koji bi unosio dodatnu neizvesnost.
„Ne treba izbacivati NATO kroz prozor“, poručila je, koristeći formulaciju koja više liči na razgovor iza zatvorenih vrata nego na uštogljenu diplomatsku frazu.
Istovremeno, Kalas je odbacila tvrdnje da unutar NATO-a postoje ozbiljne podele ili da je odnos između Evropske unije i Alijanse narušen.
Naprotiv, prema njenim rečima, saradnja EU i NATO-a jača, što se vidi i kroz zajedničke bezbednosne inicijative i koordinaciju. To je detalj koji često ostane u senci velikih rasprava o „evropskoj autonomiji“, ali u praksi pravi razliku.
Cela ova rasprava ostavlja otvoreno pitanje koje se provlači već godinama: gde je tačna linija između evropske ambicije i bezbednosne realnosti. Između želje za većom samostalnošću i potrebe za jasnom komandnom strukturom, prostor za greške deluje tanak. A u bezbednosti, kako to iskusni akteri znaju, greške se retko praštaju.
