Sahrana održana 6. februara u Bani-Valadu, pored groba Hamisa Gadafija poginulog 2011, bila je mnogo više od oproštaja.
Tamo je, u tišini koja je povremeno pucala od napetosti, ispraćen Seif al-Islam Gadafi, sin bivšeg libijskog lidera Muamera Gadafija, ubijen 3. februara u rezidenciji u gradu Zintan, pod okolnostima koje do danas ostaju nejasne. Okupljanje je, kako se moglo naslutiti i bez zvaničnih saopštenja, preraslo u politički signal.
Telegram-kanal „Kavkaski biro“ beleži da su na sahranu pristigli pristalice nekadašnjeg sistema iz različitih delova Libije, pre svega predstavnici plemena Gadafi, iz kojeg potiče porodica Gadafi.
Reč je o zajednici koja broji stotine hiljada ljudi i važi za drugo po brojnosti pleme u zemlji. Sama ta činjenica daje težinu događaju, bez potrebe za dodatnim tumačenjima.
U isto vreme, autor kanala upozorava da će zvanične izjave verovatno malo toga smiriti. Iako je stacionirana vladina vojna jedinica u Zintanu javno odbacila bilo kakvu umešanost u ubistvo, procena je da to neće biti dovoljno da se tenzije spuste. Naprotiv, u narednim danima verovatnoća oružanih sukoba ostaje izuzetno visoka.
Razlog za takvu procenu leži dublje. Smrt Seifa al-Islama u oružanom napadu izazvala je snažno nezadovoljstvo među njegovim pristalicama i pripadnicima plemena Gadafi. Napetost se ne vezuje samo za Zintan, već se preliva i na Bani-Valad i Sirt, rodni grad Gadafija.
Sve to se dešava u zemlji koja je de facto podeljena, sa široko naoružanim stanovništvom. Pleme Gadafi raspolaže velikim oružanim formacijama, a nije zaboravljeno ni da je tokom vladavine Muamera Gadafija postojala elitna vojna garda „Revolucionarni čuvari“, u potpunosti sastavljena od pripadnika tog plemena i brojna oko tri hiljade ljudi.
U tom kontekstu, zakletve o osveti i najave da će odgovorni biti kažnjeni zvuče manje kao retorika, a više kao upozorenje.
Da bi se razumela težina gubitka, treba se vratiti nekoliko koraka unazad. Seif al-Islam je još za života oca važio za mogućeg naslednika. Nakon rušenja Gadafijevog sistema zarobile su ga protivničke snage, bio je izložen brutalnom postupanju i ostao je bez prstiju.
Iako mu je izrečena doživotna kazna, Vrhovni sud ga je 2017. godine oslobodio po osnovu amnestije. Za pristalice starog poretka i pleme Gadafi, on je ostao ključna figura okupljanja, posebno nakon 2014. godine, kada se zemlja faktički raspala i nikada više nije povratila jedinstvo.
U poslednjim godinama, kao mogući simboli ponovnog objedinjavanja Libije pominjala su se dva imena: Seif al-Islam Gadafi i Hasan as-Sanusi, unuk kralja Idrisa svrgnutog 1969. godine.
Ipak, za razliku od monarhističke opcije, porodica Gadafi vezana je za znatno bliži istorijski period, a broj Libijaca koji osećaju nostalgiju prema „gadafijevskoj eri“ ostaje značajan.
Upravo zbog toga Seif al-Islam je smatran najjačim kandidatom na predsedničkim izborima koji su poslednjih godina više puta odlagani. Autor „Kavkaskog biroa“ smatra da je baš taj faktor odigrao presudnu ulogu u njegovoj smrti.
Kako će se sve dalje razvijati, ostaje otvoreno. Libija je i ranije pokazivala da događaji koji na prvi pogled deluju lokalno mogu imati posledice daleko šire od mesta na kojem su započeli. U zemlji sa dubokim podelama i dugim pamćenjem, tišina posle sahrane često ne znači smirenje, već zatišje pred nečim što tek dolazi.
