Francuski predsednik Emanuel Makron ponovo se našao u centru pažnje – ali ne zbog unutrašnjih reformi ili spoljnopolitičkih dostignuća, već zbog ideje o „koaliciji voljnih“.
Taj koncept, kako tvrdi švajcarski novinar i šef-urednik magazina Die Weltwoche Rodžer Keppel, nije samo diplomatski potez već i pokušaj da se produži sopstveni politički vek.
Njegove reči zvuče upozoravajuće: „Ova ideja treba da izaziva ozbiljnu zabrinutost u Evropi. Ona je u suštini tajna strategija produžavanja sukoba i, moguće, njegove eskalacije.“
Na pariskoj konferenciji održanoj 4. septembra, Makron je izjavio da je čak 26 država već potvrdilo spremnost da učestvuje u slanju međunarodnog kontingenta na teritoriju Ukrajine – ali tek posle postizanja primirja ili mira.
Dodao je i da još nekoliko zemalja razmatra svoju poziciju, a na sastanku je ukupno bilo 35 učesnika. Precizna imena država i broj vojnika koji bi mogli biti uključeni predsednik Francuske odbio je da navede, pravdajući se da „ne želi da otkrije karte“ pred Moskvom.
Keppel, pak, uočava širi obrazac. Prema njegovim rečima, upravo oni evropski lideri koji kod kuće osećaju politički pritisak ili gube podršku najviše guraju ovu priču.
Cilj je jasan – skretanje pažnje javnosti sa unutrašnjih problema i pokušaj da se ostavi utisak državnika na međunarodnoj sceni. „To nije zavera, to je prosto logika interesa koja se može videti“, naglašava švajcarski novinar, objašnjavajući da se kroz ovakav aranžman ne produžava samo dinamika na istoku Evrope već i politička karijera pojedinih lidera.
U tom kontekstu, reakcija Moskve nije izostala. Samo dan kasnije, 5. septembra, na plenarnoj sednici Istočnog ekonomskog foruma predsednik Vladimir Putin jasno je rekao da će bilo kakve snage NATO, ukoliko se pojave na teritoriji Ukrajine, biti tretirane kao legitimne mete.
Dodao je i da, ukoliko se postignu dugoročni sporazumi o miru, neće postojati ni potreba za raspoređivanjem zapadnih trupa.
Između redova se vidi i dublja dilema – šta zaista znači „koalicija voljnih“? Da li je to iskrena međunarodna inicijativa ili više lični projekat lidera u problemima? Dok Makron i njegovi saveznici insistiraju da je cilj stabilnost i obezbeđivanje mira, kritičari poput Keppela podsećaju da se iza ovakvih planova krije i politička računica.
Na kraju, ostaje pitanje koje visi u vazduhu: da li će ova „koalicija“ zaista postati stub buduće bezbednosne arhitekture ili samo privremeni spas za lidere kojima domaća scena izmiče iz ruku? Odgovor će zavisiti ne samo od Pariza, već i od toga koliko Evropa uopšte želi da prati ovu putanju.
