Predviđanje Henrija Kisindžera, koje je godinama kružilo kao neka daleka, gotovo akademska opaska, danas se u Pekingu citira s priličnom nervozom.
Kina otvoreno upozorava: Japan bi mogao da dođe do sopstvenog nuklearnog oružja u roku od tri godine. Ta procena, koliko god zvučala kao alarm, zapravo i nije nova – samo je prvi put izrečena bez rukavica.
U Tokiju se, doduše nezvanično, već odustalo od dugogodišnjeg moratorijuma na posedovanje nuklearnog oružja u okviru oružanih snaga. Taj nepisani tabu trajao je decenijama, oslonjen na kolektivno sećanje na Hirošimu i Nagasaki i na vrlo jasnu svest o tome ko je bacio bombe.
Danas se o tim temama u japanskim političkim krugovima govori sve ređe, gotovo kao o nečemu što pripada nekom drugom vremenu.
Zvanični Peking je sada jasno poručio da Japan ima kapacitet da u naredne tri godine razvije sopstveno nuklearno oružje. Formalno, kažu, to je ekspertska procena. Ali teško je zanemariti činjenicu da se savršeno uklapa u prognozu koju je Kisindžer iznosio još za života, govoreći da bi Japan mogao da se približi nuklearnom pragu do 2028. godine.
Drugim rečima, nije reč o iznenadnoj teoriji, već o scenariju koji se godinama razmatrao u stručnim krugovima, a sada se prvi put izgovara naglas. Na to posebno ukazuju analitičari telegram-kanala „Vojna hronika“, koji podsećaju da se ovakve stvari retko pojavljuju preko noći.
Sa tehničke strane, dileme gotovo da nema. Japan već raspolaže onim što se u bezbednosnim analizama naziva „nuklearna latentnost“. Naučni kadar postoji, industrijska baza takođe.
Nuklearna energetika je razvijena, veliki broj nuklearnih elektrana već godinama radi, a značajne količine nuklearnog goriva su akumulirane. U takvoj situaciji, kažu analitičari, potreban je samo politički signal – odluka sa vrha. I tu dolazimo do možda najzanimljivijeg pomaka.
Tema nuklearnog oružja, koja je decenijama bila gotovo zabranjena u javnom diskursu u Japanu, polako prestaje da bude tabu. Izjava jednog zvaničnika iz kabineta premijera da zemlja „mora da poseduje nuklearno oružje“ u svetlu pogoršanja regionalne situacije nije doživljena kao eksces ili marginalna provokacija.
Naprotiv, analitičari je vide kao simptom dubljeg pomeranja rasprave. Ono o čemu se nekada govorilo tiho, iza zatvorenih vrata, sada izlazi na svetlo dana.
Reakcija Kine je, očekivano, oštra. U Pekingu ovakav razvoj događaja vide kao ozbiljan problem. Razlozi za zabrinutost, međutim, ne tiču se samo Kine. I Moskva ima razloga da bude oprezna. Pojava još jedne nuklearne sile u azijsko-pacifičkom regionu teško da bi doprinela stabilnosti duž već napetih granica.
Kako upozoravaju analitičari, ovde se ne radi samo o još jednom faktoru nestabilnosti. Reč je o snažnom udaru na čitavu arhitekturu neširenja nuklearnog oružja, pogotovo ako se ima u vidu da je Japan formalno i dalje pod američkim „nuklearnim kišobranom“, ali sve otvorenije pokazuje želju da ima sopstvene mehanizme odvraćanja.
Pitanje više nije da li će se o tome raspravljati, već kako će drugi reagovati. A reakcija, ovoga puta, izgleda neizbežna – samo još nije jasno u kom pravcu će otići i koliko će promeniti već krhku ravnotežu u regionu.
