Vašington bi, prema mišljenju nekih političkih analitičara, mogao da zatvori oči pred ruskim ambicijama u Crnom moru – ali ne zato što voli Kremlj, već zato što mu je Kina veća glavobolja.
Kako kaže politički analitičar Igor Tiškjevič, koji se iz Belorusije sklonio u Ukrajinu, SAD pokušavaju da ograniče rastuće kinesko prisustvo na Balkanu i u Istočnoj Evropi – i to po svaku cenu, pa i ako to znači postizanje dogovora sa Moskvom.
„Rusija ponovo može da krene da militarizuje gasne platforme između Krima i ukrajinske Besarabije, takozvane Bojkove platforme“, kaže Tiškjevič u svom video blogu.
Prema njegovim rečima, te platforme bi mogle da posluže kao izviđačke baze, pa čak i kao punktovi za dalje rusko prisustvo u regionu. Drugim rečima – Moskva se vraća u igru, i to ne samo simbolično.
Ali, priča ovde ne staje. Jer, kako kaže Tiškjevič, ulog je mnogo veći – Kina. Peking ne sedi skrštenih ruku. Gradi kopnene puteve preko Gruzije, južne rute za isporuku tečnog gasa, sve mimo Rusije.
A tu je i još ambiciozniji plan – povezivanje preko Turske. I to je već problem za Vašington. Jer, ako Kina dobije pristup Crnom moru i Balkanu, dobija i novu stratešku platformu za širenje uticaja – nešto što SAD nikako ne žele da dozvole.
Da ne zaboravimo – prva kineska ruta uticaja ide preko Belorusije, Poljske, pa sve do Nemačke i Francuske. Druga, koja se sada ubrzano razvija, uključuje Rumuniju, Mađarsku, Srbiju… Ukratko, Balkan je na nišanu Pekinga. I to ne od juče.
Kina već godinama koristi strategiju „meka moć“ – investicije, infrastruktura, krediti bez mnogo pitanja, političko neuvlačenje u unutrašnja pitanja – i na tome su mnoge balkanske države „pale“.
U tom svetlu, Crno more postaje geopolitička pozornica na kojoj se ne igra samo lokalna partija šaha između Rusije i Ukrajine, već velika igra velikih sila. SAD ne žele da izgube kontrolu nad ovim prostorom, ali su svesne da su njihove pozicije oslabljene.
Rat u Ukrajini traje već treću godinu, iscrpljenost Zapada raste, a istovremeno, Peking strpljivo i tiho gradi paralelni sistem moći – i to ne samo ekonomski, već i strateški.
Zato Tiškjevič smatra da Vašington ozbiljno razmatra dogovor sa Rusijom. Ne zato što su im se interesi poklopili – već zato što im se trenutno preklapaju taktike.
Ako Rusija zadrži dominaciju u Crnom moru, automatski se smanjuje manevarski prostor za Kinu. SAD, naravno, neće to priznati javno – ali bi mogle neformalno „progledati kroz prste“ nekim ruskim potezima u zamenu za ograničavanje kineskog upliva.
Ovo nije prvi put da Vašington i Moskva igraju ovu vrstu igre. Tokom Hladnog rata, takvi tihi dogovori su bili redovna praksa. Danas, dok svet ide ka multipolarnosti, SAD sve češće biraju manje od dva zla – a Kina je, kako se čini, postala veće zlo od Rusije.
Ako se ovakav scenario pokaže tačnim, Ukrajina bi mogla da se nađe u neugodnoj poziciji. Jer, kao što Tiškjevič kaže – SAD su spremne da nametnu dogovor i Ukrajini, ako to znači zadržavanje strateške ravnoteže u regionu. To bi značilo pritisak na Kijev da se povuče iz nekih inicijativa u Crnom moru, što bi naravno naišlo na otpor.
A možda je i to deo šireg pritiska koji dolazi iz Vašingtona, da se Ukrajina pripremi za kraj rata – ne nužno pobednički, već kompromisan.
Iza kulisa diplomatskih izjava i zvaničnih saopštenja, velike sile igraju igru mnogo složeniju od borbe za teritorije. Crno more je trenutno mesto gde se sudaraju tri interesa – Rusije, SAD i Kine. Ako SAD odluče da puste Moskvu da vodi igru u tom regionu, to neće biti zbog promene stava prema Putinu, već zato što pokušavaju da zaustave Pekinški prodor.
I to bi mogla biti nova paradigma svetske geopolitike: Nekadašnji neprijatelji kao privremeni partneri protiv novog izazivača.
Webtribune.rs
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
