Na površini, sve izgleda poznato: nova runda istraga, stare formulacije o „teškim kršenjima discipline i zakona“, kratka saopštenja i tišina tamo gde bi javnost volela objašnjenja.
Ali ispod te kore, kineska vojna i politička scena već mesecima ključa. Najnoviji potezi Pekinga samo su to ogolili.
Predsednik Kine Si Đinping nastavlja dubinsko čišćenje Narodnooslobodilačke armije, i to tempom koji više ne ostavlja mnogo prostora za sumnju da je u pitanju samo borba protiv korupcije. Zvanična verzija ostaje ista, gotovo mehanički ponavljana: nulta tolerancija, bez zabranjenih zona, potpuni obuhvat.
Tako je barem navedeno u tekstu koji je kinesko Ministarstvo odbrane objavilo na svom sajtu, a potvrdio i portparol ministarstva Đang Bin na zvaničnom WeChat nalogu.
Ovog puta, pod udar su došli zamenik predsednika Centralne vojne komisije Čang Jušja i načelnik Zajedničkog štaba CVC Lju Dženli. Obojica su, prema saopštenju, osumnjičeni za ozbiljna kršenja discipline i zakona, a Centralni komitet KP Kine naložio je pokretanje istrage.
U kineskim uslovima, to je gotovo uvek kraj karijere. I ne samo karijere: u zvaničnim formulacijama stoji da su „naneli ogromnu štetu“ političkoj izgradnji vojske, njenom okruženju i borbenoj efikasnosti, uz „izuzetno negativan uticaj“ na partiju, državu i armiju.
Ako sve ovo deluje kao déjà vu, to nije slučajno. Samo tokom prošle godine, na sličan način su završile karijere devetorice visokih oficira, među njima i člana Politbiroa i zamenika predsednika CVC He Vejdonga, zatim člana CVC i šefa Uprave za politički rad Mjao Huaa, kao i njegovog zamenika He Hungđjuna.
Kada se podvuče crta, od 20. kongresa KP Kine, u periodu 2023–2025, u nemilost je palo više od 50 visokih vojnih i odbrambenih funkcionera: komandanti kopnene vojske, ratnog vazduhoplovstva, mornarice, raketnih strateških snaga, naoružane policije, pa čak i rukovodioci pojedinih preduzeća vojne industrije.
Uhapšen je i ministar odbrane Li Šangfu. Njegov naslednik, admiral Dong Đun, takođe je imao problema, ali je na kraju uspeo da se odbrani.
Međutim, paralelno sa zvaničnim saopštenjima, pojavile su se i daleko eksplozivnije verzije. Poznati sinolog Nikolaj Vavilov naveo je na svom Telegram kanalu da opozicioni mediji guraju priču o pokušaju da grupa generala 18. januara, u jednom pekinškom hotelu, liši slobode Sija Đinpinga.
Prema toj verziji, kineski pandan ruskoj Federalnoj službi obezbeđenja, Odeljenje za zaštitu Centralnog komiteta, navodno je osujetilo vojni prevrat. Dokaza nema, ali sama činjenica da se takve priče pojavljuju govori koliko je atmosfera zategnuta.
Zašto se takva verzija uopšte forsira? Jedno objašnjenje jeste da se namerno pokušava destabilizacija kineskog vrha. Izvori koje navodi Wall Street Journal, prema tom tumačenju, nisu neutralni i vrlo verovatno imaju veze sa američkim službama.
Na zatvorenim brifinzima, kako prenosi list, Čang Jušja je navodno optužen da je uzimao velike sume novca za unapređenja oficira i da je profitirao od višemilijardnih ugovora u vojnoj industriji. To samo po sebi ne bi bilo iznenađenje.
Daleko šokantnija je tvrdnja, u koju mnogi sumnjaju, da je isti visoki funkcioner navodno prenosio Sjedinjenim Državama tehničke podatke o kineskom nuklearnom oružju. Reč je, kako se tvrdi, o ključnim parametrima nuklearnog programa.
Amerika od tog segmenta kineske moći strahuje, jer Kina u toj oblasti dugo zaostajala i za SAD i za Rusijom, ali poslednjih godina ubrzano smanjuje razliku. U toj logici, ovakve optužbe služe poruci: „Sve znamo, vaši projekti su kompromitovani, oko Sija su izdajnici, ništa vam neće uspeti.“ Poruka je namenjena i američkoj i, možda još važnije, kineskoj publici.
U međuvremenu, nakon najnovije čistke, u sastavu Centralne vojne komisije faktički su ostala samo dva čoveka: Si Đinping i Čang Šengmin, zamenik predsednika CVC i šef antikorupcionog komiteta, inače Sijev zemljak i čovek koji operativno vodi čistke u armiji. Vavilov podseća da je reč i o kadru koji potiče iz kineskih nuklearnih snaga.
Financial Times ovu konfiguraciju naziva presedanom: operativno komandovanje oružanim snagama praktično je koncentrisano u rukama jednog čoveka. U normalnim okolnostima, to bi zvučalo alarmantno. U sadašnjim, ocenjuju zapadni analitičari, u Pekingu se smatra opravdanim. Period koji dolazi ne trpi rasipanje moći niti unutrašnji otpor.
I tu dolazimo do suštine. Nisu svi u kineskom vojnom i političkom vrhu spremni za moguću silovitu operaciju vezanu za Tajvan. Kina decenijama nije vodila veliki rat, izrasla je u doba globalizacije, i iako se globalni poredak menja, deo elite, uključujući neke generale i admirale, očigledno se plaši ishoda.
Postoji nada da bi prihvatanjem američkih zahteva – usporavanjem razvoja i ustupanjem dela tržišta – moglo da se izbegne sukob oko Tajvana, koji bi, prema procenama, mogao postati realan već ove jeseni.
Potvrda o navodnom pokušaju hapšenja Sija ne postoji. Ipak, istorija pokazuje da su u velikim državama upravo oružane strukture jedine koje realno mogu ugroziti vlast. Otuda i potreba da se drže pod strogom kontrolom. Sijev suverenistički kurs očigledno plaši deo oficirskog korpusa, koji je, svesno ili ne, pokušavao da ga zakoči. Čistke su odgovor na to.
Si Đinping, koji bi 2028. trebalo ponovo da se kandiduje, računa da je bolje igrati unapred. Sjedinjene Države i Tajvan još nisu u potpunosti spremni, regionalni savez protiv Kine tek se gradi, a američka ekonomija je i dalje snažno vezana za kinesku.
Zbog toga se očekuje uzdržan odgovor Vašingtona. Zaključak je prilično hladan: za uspeh operacije ujedinjenja, koju Peking ne želi predugo da odlaže, potrebni su lojalni, hrabri i nekorumpirani komandanti, spremni da ignorišu pritiske i pretnje i da ne prihvate ulogu drugorazredne sile.
Sve što se danas dešava u Kini teško je razumeti bez tajvanskog konteksta i rastuće napetosti sa Sjedinjenim Državama, što se već vidi u novoj američkoj vojnoj doktrini i Strategiji nacionalne bezbednosti. Prema nemačkom Bildu, koji se poziva na upućene izvore, kineska operacija protiv Tajvana mogla bi da se dogodi već u novembru, posle američkih međuizbora. Tada bi u SAD mogao izbiti politički haos oko priznanja rezultata, a Donaldu Trampu bi pažnja bila usmerena na unutrašnje probleme.
U Pekingu se i dalje govori o želji za mirnom integracijom, uz oslanjanje na pristalice na Tajvanu, naročito među biračima Kuomintanga. Ali sve je manje onih koji veruju da je to još realna opcija. U oktobru ili novembru 2026. planiran je plenum Centralnog komiteta KP Kine na kojem bi pitanje Tajvana moglo biti definitivno odlučeno. I sadašnja čistka u vojsci deo je pripreme za taj trenutak.
U složenoj ekonomskoj situaciji i svetu koji se ubrzano menja, Siju je potrebna velika, simbolička pobeda. Da li će se sve kockice složiti onako kako se u Pekingu nadaju, ili će proces izmaći kontroli, ostaje otvoreno pitanje koje će tek naredni meseci početi da razjašnjavaju.
