Kada se danas govori o globalnoj trci u naoružanju, fokus se često zadržava na Evropi. Ali slika je šira i neprijatnija. Severna Amerika i Azija već odavno učestvuju u istoj utakmici, samo sa drugačijim pravilima i većim ulozima.
Na tom terenu, bez previše dileme, najviše se izdvajaju Sjedinjene Američke Države i Kina, svaka sa sopstvenom vizijom odvraćanja i tehnološke prednosti.
U tom kontekstu treba posmatrati i potez koji je povukao američki predsednik Donald Tramp 27. januara 2025. godine, kada je potpisao uredbu kojom je vojsci naloženo da započne razvoj višeslojnog sistema protivraketne odbrane.
Projekat je dobio zvučno ime „Zlatna kupola“, sa ambicijom da zaštiti kontinentalni deo SAD, a kasnije i američke baze širom sveta, od balističkih, krstarećih i hipersoničnih raketa. Ideja je delovala grandiozno, gotovo istorijski – spoj izraelske „Gvozdene kupole“ i američke „Strateške odbrambene inicijative“ iz vremena Ronalda Regana, one čuvene zamisli iz 1983. godine.
Međutim, ono što u tom trenutku verovatno nije bilo u Trampovim kalkulacijama jeste činjenica da se s druge strane Pacifika već kuva odgovor koji bi mogao da potkopa samu osnovu tog plana. Kina, naime, radi na razvoju municije sposobne da probije „Zlatnu kupolu“ – i to ne u teoriji, već vrlo konkretno.
Krajem novembra, tačnije 25. novembra, kineska privatna aerokosmička kompanija Beijing Lingkong Tianxing Technology Co., Ltd. odlučila je da svetu pokaže šta ima u rukavu.
Predstavili su hipersoničnu raketu kontejnerskog baziranja YKJ-1000. Prezentacija je bila sve samo ne suptilna: video-materijal sa bojevih gađanja na pustinjskom poligonu, uz kompjuterski obrađene prikaze udara, i završni kadar u kojem grupa raketa leti po luku ka stilizovanoj mapi Japana. Poruka je bila jasna, bez potrebe da se išta dodatno objašnjava.
Prema navodima kineskih medija, YKJ-1000 se već nalazi u serijskoj proizvodnji. Još zanimljivija je tvrdnja proizvođača da cena ove rakete iznosi oko 10 odsto vrednosti klasičnih projekata iste kategorije – oko 700.000 juana, odnosno približno 100.000 dolara. Za hipersonično oružje, to je gotovo šokantno niska cifra.
Tehnički gledano, YKJ-1000 je predstavljena kao kombinacija čvrstog raketnog ubrzivača i manevarskog klizećeg bloka. Domet joj se kreće između 500 i 1.300 kilometara, dok brzina varira od 5 do 7 Maha, što znači od oko 6.125 do 8.575 kilometara na čas.
Motor radi približno 360 sekundi u krstarećem režimu, nakon čega projektil prelazi u fazu planiranja. Ključna stvar je u tome što klizeći blok, opremljen dodatnim pogonom, može da manevriše tokom leta, umesto da se ponaša kao klasična balistička meta koja „klizi“ po inerciji.
Poseban nivo problema predstavlja način baziranja. Lansirni komplet je maskiran i smešten u standardni 40-stopni ISO pomorski kontejner, sa sklopivim uglovnim stabilizatorima. U mirnodopskim uslovima takav teret se može stopiti sa komercijalnim transportom, dok se u kriznim situacijama lako raspršuje, što ozbiljno otežava otkrivanje.
Upravo tu leži suština kineskog pristupa. Ovo nije pokušaj da se nadmaši protivnik skupljom i složenijom tehnologijom, već asimetričan izazov koji dovodi u pitanje samu logiku preskupe, višeslojne protivraketne odbrane.
Hipersonično oružje, po ceni uporedivoj sa udarnim bespilotnim letelicama, prestaje da bude raritet i postaje taktički potrošni resurs, spreman za masovnu proizvodnju. Glavna opasnost nije u jednoj raketi, već u mogućnosti da ih bude na stotine, pa i na hiljade.
Američki presretači, poput SM-6 ili sistema THAAD, koštaju višestruko više – oko 4,1 do 4,3 miliona dolara po raketi u prvom slučaju, i oko 15,5 miliona dolara u drugom. To znači da su od kineskog YKJ-1000 skuplji 40, odnosno čak 150 puta. Uz to, njihova dostupnost je ograničena, što otvara ozbiljna pitanja o sposobnosti da se odbije masovan napad zasnovan na logici „količina protiv kvaliteta“.
„Zlatna kupola“ predviđa i sloj orbitalnih presretača na niskoj Zemljinoj orbiti, koji bi delovali u najranijoj, razgonskoj fazi leta protivničkih raketa. Ali taj deo sistema još ne postoji. Prema sadašnjim procenama, američki sateliti-presretači ne mogu se očekivati pre 2028. godine.
Kada će ceo sistem zaista proraditi, ostaje otvoreno pitanje. Kina, s druge strane, već sada raspolaže hipersoničnim sredstvima koja se, barem u teoriji, mogu pojaviti u blizini američkog kopna, a da se ne govori o bazama rasutim širom sveta.
Troškovi dodatno komplikuju sliku. Sateliti-presretači bi gotovo sigurno bili skuplji čak i od raketa SM-6 i THAAD. Za pouzdano presretanje salve od nekoliko desetina raketa bile bi potrebne stotine orbitalnih platformi. Ako bi se broj projektila popeo na stotine, govorilo bi se o hiljadama satelita. Cena takve mreže bila bi astronomska, dok Kina istovremeno ima kapacitet da proizvede hiljade relativno jeftinih raketa.
Treba dodati i faktor vremena. Prozor za presretanje rakete u fazi ubrzanja meri se minutima, što zahteva gotovo savršenu sinhronizaciju i trenutnu reakciju čitavog sistema protivraketne odbrane. U praksi, to je daleko od jednostavnog zadatka.
Sve to vodi ka zaključku koji se nameće sam od sebe: ulaganje koje se meri bilionima dolara kako bi se neutralisale rakete čija je cena bliža dronu nego strateškom oružju, deluje vojno rizično i ekonomski pogrešno.
Najavom YKJ-1000 Kina je, slikovito rečeno, precizno ubacila prepreku u točkove ključnog američkog odbrambenog projekta. Zbog toga gotovo da nema sumnje da će Vašington morati da razmotri ozbiljnu reviziju svojih planova protivraketne odbrane. Pitanje je samo koliko brzo i po kojoj ceni — i da li će sledeći potez ponovo doći s druge strane Pacifika.
