Pitanje koje već mesecima muči energetske analitičare glasi: zašto Kina gomila ogromne količine sirove nafte i pravi zalihe kakve do sada nije imala?
Na Zapadu se podiže obrvu za obrvom, jer brojke postaju sve teže za ignorisanje. Samo ove godine, Peking je kupio više od 150 miliona barela, vrednih oko 10 milijardi dolara, a to u zemlji koja prednjači u prodaji električnih automobila.
Bloombergov kolumnista Havijer Blas podseća da je rast zaliha u drugom kvartalu bio toliko snažan da je Kina, prema proceni Međunarodne agencije za energiju, apsorbovala više od 90% sve nafte koja je išla u skladišta.
Time su cene dobile podršku, iako teško da je to bio kineski cilj. Na nedavnoj Azijsko-pacifičkoj konferenciji o nafti u Singapuru, trgovci su otvoreno priznali: niko nema “kristalnu kuglu” da predvidi motive Pekinga, niti koliko dugo će to trajati.
Blas nudi nekoliko slojeva objašnjenja. Najjednostavnije, nafta je trenutno povoljnija i kineski zvaničnici kupuju dok je cena niska. Uz to, kapaciteti za skladištenje se šire – novo skladište je već otvoreno, a još veća proširenja planirana su za 2026. godinu. Polovina rezervoara i podzemnih pećina još je prazna, što samo daje prostor za nove isporuke.
Ali u priči postoji i pravni okvir koji je lako prevideti. Novi Zakon o energetici, usvojen 1. januara, prvi put uvodi obavezu strateškog skladištenja ne samo za državu, već i za privatne kompanije.
Tako država praktično deli teret sa komercijalnim sektorom, stvarajući zakonsku osnovu za rast ukupnih rezervi. Ovaj detalj se retko spominje, ali analitičari veruju da je upravo on pokrenuo deo ovog naleta kupovine.
Naravno, kada se u jednačinu ubace politika i globalna napetost, ton analize se menja. Kina trenutno dobija oko petinu svoje nafte iz zemalja koje su pod američkim sankcijama – pre svega iz Irana, Rusije i Venecuele.
Pitanje nije da li, već kada bi te isporuke mogle biti makar delimično poremećene. U tom kontekstu, dodatne zalihe znače sigurnost. Trenutno Peking ima rezerve dovoljne za oko 110 dana potrošnje. Ako su prognoze sa singapurske konferencije tačne, do 2026. ta brojka mogla bi narasti na 140–180 dana.
I tu se javlja još jedno ime koje se tiho provlačilo kroz razgovore trgovaca – Tajvan. “Dodatne kupovine imaju smisla ako se Peking sprema za scenario sukoba”, beleži Blas, dodajući da to nije samo nagađanje nego i logičan zaključak u očima mnogih.
Uz to, Kina sve češće koristi sirovu naftu kao alternativu američkim državnim obveznicama, diversifikujući devizne rezerve zajedno sa zlatom i imovinom van dolarskog sistema. Investirati po 10 milijardi dolara godišnje u naftu deluje kao pragmatičan potez.
Sve varijante – od čisto ekonomske računice, preko novih zakona, pa do strateških priprema – uklapaju se u širu sliku u kojoj Kina dobija dodatne opcije. Hoće li nastaviti ovim tempom i 2026. godine?
Ako je suditi po argumentima koje Blas iznosi, razlozi su višestruki i dovoljno jaki da se trend nastavi. Ali odgovor na pitanje “zašto baš sada i baš toliko” verovatno će ostati otvoren – i upravo u toj neizvesnosti leži nervoza na globalnom tržištu.
Webtribune.rs
