Organizatori tvrde da se na protestima okuplja i do 1,7 miliona ljudi. Zvanične procene su višestruko manje, ali one ne menjaju suštinu. Demonstracije u Hong Kongu predstavljaju krupan politički događaj i važnu stvar za oblikovanje regionalne bezbednosti u tom delu sveta, a mogu opredeliti dalje postavljanje Kine u međunarodnim odnosima.
Protesti traju u kontinuitetu već nekoliko meseci i sve su masovniji, a pojedine akcije, poput blokade jednog od najvećih aerodroma na svetu, bile su sasvim neočekivane i ostvarile su širok propagandni efekat, a naposletku dobijaju i sasvim novu dimenziju — došlo je do prvih fizičkih sukobljavanja demonstranata i organa reda. „Političkog gibanja“ u Hong Kongu ima poprilično i to se više ne može ignorisati, a upitno je kako će se završiti i kakav će epilog svega biti.
[adsenseyu1]
Sudar sa separatizmom
Kada se pomene zvaničan stav Narodne Republike Kine o kosovskom pitanju, obično se još i dodaje da je to normalno, pošto i Peking poseduje „svoje Kosovo“, oličeno u odmetnutom Tajvanu. Ima logike, mada je cela stvar nešto kompleksnija, a tvrdo insistiranje na poštovanju Rezolucije 1244, teritorijalnom integritetu Srbije i međunarodnom pravu, kao osnovama za traženje rešenja budućeg statusa Kosova i Metohije, u vezi je i sa nekoliko potencijalnih i već otvorenih geopolitičkih žarišta na tlu „kontinentalne Kine“.
Kina se suočava sa prikrivenim i otvorenim separatizmom, a najbolnija tačka u tom kontekstu je severozapadna provincija Sinkjang, dok je dugoročno najproblematičnija tačka — Tibet, pošto tu postoji ogroman potencijal za motivisanje velikog dela međunarodne zajednice protiv Kine. Tu je, naravno, i nezaobilazni — Hong Kong. Mada je ovo po svemu specifičan primer.
Jedna zemlja, dva sistema
Hong Kong je istorijski deo Kine, oko toga nema nikakvog spora, isto kao što je evidentno da ubedljivu većinu stanovništva čine Kinezi (93,6% prema podacima lokalnog statističkog zavoda). Nema, dakle, ni Ujgura, ni Tibetanaca, a nema ni etničkih, ni religijskih razlika. Ali zato postoje — političke razlike.
Sa jedne strane, Hong Kong je široka autonomija, posebna administrativna oblast i deo koncepta „jedna zemlja – dva sistema“, a osim vojske i diplomatije, sa Pekingom nema drugih neposrednih veza.
Građani iz „kontinentalne Kine“ (onog najvećeg, glavnog dela, koji se označava kao „Mainland China“) čak imaju ograničenja putovanja u Hong Kong, turistički se mogu zadržati na njegovoj teritoriji do sedam dana (u tom pogledu su čak i državljani Srbije u prednosti, pošto bez vize mogu boraviti u Hong Kongu dve nedelje), zvanična valuta je hongkonški dolar, regionalna administracija izdaje svoj pasoš, na administrativnoj liniji je postavljena carina, a Hong Kong nastupa samostalno u nekim segmentima, na primer, u sportu.
[adsenseyu1]
Poslednju olimpijsku medalju osvojili su u Londonu 2012. godine, poslednje zlato u Atlanti 1996. godine, a u nekim disciplinama, poput stonog tenisa i badmintona, reprezentacije ovog entiteta spadaju u rang velesila.
Model za Kosovo
Kada je Vlada Vojislava Koštunice promovisala „više od autonomije — manje od nezavisnosti“ kao model za status Kosova i Metohije, primer Hong Konga je uziman kao jedan od osnovnih. Marti Ahtisari je to odbio, dodavši kako su „Srbi izgubili pravo da upravljaju Kosovom“. Zapravo, odluka je te 2006. godine već bila doneta, Albancima je rečeno da „proglase nezavisnost“, a pregovori su, kao i danas, trebali da posluže za legalizovanje celog procesa i stavljanje Srbije pred svršen čin. Domaći NVO delatnici, tada u ulozi glasnogovornika Ahtisarija, požurili su da ismeju poređenje Hong Konga i Kosova, mada o statusu ove kineske autonomne regije nisu znali ništa.
Jedinstven status Hong Kong duguje 156 godina dugoj kolonijalnoj vladavini Velike Britanije. Nakon prenosa suvereniteta na Narodnu Republiku Kinu 1. jula 1997. godine, zvanični Peking se obavezao da će garantovati dostignuta prava i ostvarene slobode građanima entiteta u narednih pola veka, do leta 2046. godine.
Novi identitet pod Britancima
Tokom dugog perioda britanske kolonijalne uprave u Hong Kongu se oblikovao identitet, koji je u određenoj meri različit od kineskog. Gotovo svi stanovnici Hong Konga imaju engleska imena, uparena sa kineskim prezimenima.
Iz lokalne kinematografije potiču priče o Brus Liju i Džekiju Čenu. Brus, Džeki, a iz relativno mlađe generacije, tu je Rozamund Kvan… Između ostalog, to je i rezultat delovanja engleskog obrazovnog sistema, koji i danas funkcioniše na ovoj teritoriji. Poslednjih godina se pojavljuje veći broj istraživanja u kojima se dokazuje teza prema kojoj su stanovnici Hong Konga potomci antikomunista koji su pobegli posle poraza Čang Kaj Šeka, što je uticalo na razvoj brojnih lokalnih tradicija tokom prethodnih decenija i udaljilo ovaj region od matice.
Iznete teze, osim u par radova, ne deluju ubedljivo, čak naprotiv, stiče se utisak kako tu ima mnogo proizvoljnosti i propagande, a malo nauke, ali to uopšte ne mora biti presudno u tekućem oblikovanju političkih stavova. Propagandne laži često imaju veći domet od činjenica.
Kada, tokom protesta, novinari zapadnih medija intervjuišu demonstrante, oni, kao po komandi, ponavljaju da se tu ne radi o želji za promenom statusa, ali i da zahtevaju poštovanje njihove autonomije. A to podrazumeva i stvari identitetskog karaktera, koje su „načete“, pošto na njima Kinezi ozbiljno rade.
[adsenseyu4]
Od Ujgura do Dalaj Lame
Zapadne kolege navode da se u promovisanju „svekineskog“ nauštrb „hongkonškog“ koriste lokalni mediji, skloni autocenzuri i raznim ustupcima prema komunističkim, partijskim strukturama, pošto njihovi vlasnici imaju itekako poslovne interese u „kontinentalnoj Kini“.
Biznismeni iz Hong Konga su među najznačajnijim investitorima u celoj zemlji i nisu spremni da žrtvuju svoje masne profite zarad odbrane nezavisnosti uređivačke politike medija koje poseduju. Masovni protesti u Hong Kongu su zato, u jednakoj meri kao i protiv „svekineskog pritiska“, orijentisani i protiv hongkonške elite, kako političke, možda još i više — protiv poslovne. Uostalom, ključni zahtev demonstranata povezan je sa tim — faktički, traže se neposredni izbori za šefa regionalne administracije, a ne, kao do sada, posredni. Time se smanjuje uticaj „bočnih veza“ i raznih lobiranja unutar sistema.
Uzroci protesta su višeslojni, zahtevi su se tokom narastanja talasa nezadovoljstva menjali, lista sa njima dopunjavala, a spoljna podrška demonstrantima ostaje ogromna. SAD i Velika Britanija koriste ovaj trenutak za vršenje velikog pritiska na Peking. A pritisak je sve neprijatniji. Čini se da bi kineski zvaničnici mnogo lakše izašli na kraj sa eskalacijom neke slične krize u Sinkjangu ili na Tibetu, nego baš u Hong Kongu, jer hongkonški protesti mogu biti inicijalna kapisla za pokretanje sličnih demonstracija u drugim delovima zemlje, dok obrnuto ne važi.
Želje Ujgura i aktivnosti Dalaj-lame nisu uopšte doticale „građanske organizacije“ u Hong Kongu, ali će se zato i ujgurska dijaspora i okupljeni oko pokreta „Fri Tibet“ nadovezati na ovo što se dešava, šireći već razrađene i besomučno ponavljane argumente. Ovi događaji jesu neprijatnost za centralnu vlast i zbog unutrašnje, ali i zbog spoljne politike.
Spoljnopolitičke posledice
Na spoljnopolitičkom planu se, takođe, otvara nekoliko osetljivih pitanja. Pre svega, to su pedesetogodišnje garancije o autonomiji Hong Konga. Ma šta se dešavalo na unutrašnjoj političkoj sceni u Hong Kongu, Peking ima vrlo ograničen prostor za reakciju.
Hipotetički, tek kada bi se ispoljio zahtev o proglašenju samostalnosti, ili kada bi se otvorila pitanja o suverenitetu Hong Konga, kineske snage bi mogle da intervenišu u punom kapacitetu. Ukoliko Kina ne poštuje dogovoreno i interveniše kršeći postignuti dogovor sa Velikom Britanijom, to će se loše odraziti po njen imidž u svetu, a može se pretpostaviti da bi bila pokrenuta opsežna kampanja od strane zapadnih država u svim međunarodnim organizacijama.
Drugo, Kina mora pažljivo meriti svaki svoj korak, i to zbog odnosa sa drugim partnerima u okviru inicijative „Pojas i put“. Zahvaljujući strpljivom radu, oslanjanju na međunarodno pravo i uvažavanju sagovornika, Kinezi su širili geografski opseg svog delovanja od jugoistočne i centralne Azije, preko istočne Afrike i Bliskog istoka, sve do Zapadne Evrope i Latinske Amerike, promovišući politike mirnog razvoja i dogovornog rešavanja problema.
Kako sada braniti takvu poziciju, ako dođe do radikalizacije u Hong Kongu? Naposletku, dešavanja u Hong Kongu su i test politike „jedna zemlja — dva sistema“, koja se još implementira i na Makao, a perspektivno se nudi i za Tajvan. Ako nije nemoguće održati tu politiku u Hong Kongu, kako onda uopšte razmišljati o njenoj implementaciji na Tajvanu?
[adsenseyu4]
Značaj Hong Konga za Kineze
Istovremeno, a da bi sve bilo još kompleksnije, u Pekingu niko ne sme ni pomisliti na davanje bilo kakvih većih ustupaka demonstrantima, bez obzira na stav lokalnih vlasti u Hong Kongu. Ne samo zbog toga što se sa sličnim listama želja mogu pojaviti još neke separatističke grupe, već i zbog značaja cele priče za kolektivno samopouzdanje. Povratak Hong Konga ima ogroman, za Evropljane neshvatljiv, psihološki značaj za Kineze.
Nobelov komitet je prelomilo da nagradu za književnost 2012. godine dodeli Mo Jenu, između ostalog i zato što je nekoliko meseci ranije publikovana njegova knjiga „Žabe“. Jeziva priča o sprovođenju politike „jednog deteta“ (zvanično se to nazivalo „Politika planiranja porodice“), u vremenu neposredno nakon Kulturne revolucije.
Kineski pisac bio je sasvim „u trendu“, sudeći po ukusu članova komisije. Antikomunistički resentimenti ponovo dobijaju na težini kada se dodeljuju nagrade (otuda i Nobelova nagrada u rukama Herte Miler i Svetlane Aleksejevič).
Međutim, da bi se razumeo Jenov odnos prema kineskoj istoriji, neophodno je čitati ga u kontinuitetu. Pre romana „Žabe“, zato bi valjalo uzeti u ruke „Smrt na sandalovom kocu“ — ispovest o teškoj traumi sa kojom se suočava kinesko društvo u decenijama nakon Opijumskog rata i posle Bokserskog ustanka.
Tako se može razumeti dubina poniženja i ogorčenosti Kineza zbog onoga kroz šta su prolazili i zbog svega što su im zapadni kolonizatori priredili. Formalni završetak kolonijalne ere i povratak Hong Konga i Makaoa pod suverenitet Pekinga označava i konačan kraj „smutnih vremena“, koja su zemlju i narod odvela na istorijsku stranputicu.
Demonstracije u Hong Kongu se, zbog toga, mogu posmatrati i kao događaj revizionističkog karaktera, pojava koja bi mogla da „slikanje istorijskih procesa“ okrene ka drugom pravcu. Taman i da na ulice izađe svih 7 miliona stanovnika, vidljivog i suštinskog popuštanja ne može i ne sme biti.
Odnosi Kine i Amerike
Zato se i vraćamo na konstataciju sa početka: protesti mogu opredeliti dalje postavljanje Kine u međunarodnim odnosima. Šef kineske diplomatije već je optužio SAD za mešanje u unutrašnje stvari i radikalizaciju protesta. Kina mora preispitati svoje odnose sa Vašingtonom, a takođe i reagovati daleko oštrije na pojedine američke inicijative u različitim delovima sveta.
Pritisak na SAD dovešće do neuspeha demonstracija u Hong Kongu, samim tim i relaksirati unutrašnje napetosti i preduprediti probleme na spoljnopolitičkom planu za zvanični Peking. U suprotnom, Kina će se naći u daleko ozbiljnijem problemu i pred vrlo neprijatnim izborima.
Dešavanja u Hong Kongu su najbolji dokaz da je „medeni mesec“ između Vašingtona i Pekinga odavno završen, te da će politika SAD prema Kini ubuduće mnogo više podsećati na odnos prema Rusiji, nego prema članicama EU. Očigledno, jasno je to i Kinezima.
Samo se otvara pitanje: dokle su spremni da idu u ovom trenutku?
Dušan Proroković (Sputnik)
