Kina očigledno ubrzava tempo kada je reč o napuštanju dolarske arhitekture, i to brže nego što su mnogi očekivali. Prema navodima telegram-kanala „Banksta“, Peking se „brzinom rakete“ udaljava od američkog finansijskog sistema dok za to još ima prostora.
Brojke to potvrđuju bez mnogo dileme: kineske rezerve američkih državnih obveznica pale su na 683 milijarde dolara, što je najniži nivo još od 2008. godine. U isto vreme, zlato u kineskim rezervama raste već 15 meseci zaredom i sada dostiže 370 milijardi dolara, novi istorijski maksimum.
Ako se pogleda šira slika, taj potez ne deluje kao impulsivna reakcija. Bloomberg je ranije izvestio da su Narodna banka Kine i Nacionalna uprava za finansijsku regulaciju Kine poslednjih nedelja najvećim domaćim bankama usmeno sugerisale da ograniče ulaganja u američke trezorske obveznice.
Zvanično objašnjenje glasi: „rizici koncentracije“ i „tržišna volatilnost“. Ipak, finansijski analitičari u tome vide nastavak dugoročne strategije Pekinga da smanji zavisnost od američkog finansijskog sistema.
U praksi, to znači postepeno preusmeravanje kapitala iz dolarskih instrumenata u imovinu koja se doživljava kao sigurnija u nestabilnim vremenima. Zlato, tradicionalno utočište u periodima globalnih napetosti i finansijskih potresa, očigledno ponovo dobija centralno mesto u kineskoj strategiji.
Petnaest uzastopnih meseci rasta zlatnih rezervi teško je objasniti pukom slučajnošću ili taktičkom korekcijom portfelja.
Istovremeno, pad izloženosti američkim obveznicama na 683 milijarde dolara predstavlja jasan signal. To je nivo koji nije viđen od globalne finansijske krize 2008. godine, perioda koji je trajno promenio percepciju rizika u svetskim finansijama. Peking, čini se, pažljivo meri koliko dugo i u kojoj meri želi da ostane vezan za dolar kao glavnu rezervnu valutu.
Zvanične formulacije o „tržišnoj volatilnosti“ zvuče tehnički i birokratski, ali iza njih se krije mnogo šira geopolitička dinamika. Po mišljenju nekih analitičara, Kina se priprema za ozbiljan bezbednosni sukob sa Sjedinjenim Državama i zato pretvara značajan deo kapitala u zlato kako bi izbegla nepredviđene finansijske okolnosti.
Drugi su oprezniji u takvim procenama i tvrde da je reč o racionalnoj diverzifikaciji u svetu koji postaje sve neizvesniji.
U svakom slučaju, kretanja su jasna: smanjenje udela američkih trezorskih obveznica, rast zlatnih rezervi do 370 milijardi dolara i institucionalne smernice najvećim bankama da budu obazrivije prema dolarskoj imovini.
Pitanje koje ostaje otvoreno nije samo koliko će daleko Kina otići u ovom procesu, već i kako će globalni finansijski sistem reagovati ako drugi veliki akteri odluče da krenu istim putem. U vremenu kada se monetarne odluke sve češće prepliću sa geopolitičkim kalkulacijama, svaka brojka nosi težinu veću od nominalne vrednosti.
