Sovjetski Savez je imao velike vođe, ali je samo budala poput Hruščova mogla da kaže „mi ćemo izgraditi komunizam do 1980. godine“. Pa, uslovno rečeno, čak i da je izgrađen, šta onda? Da li je za ljudsko biće i društvo moguće da se opusti, ne radi, ne uči i ne razvija se? To je nemoguće.
Problem uslovnih “kapitalističkih” ideologa je u tome što one odbijaju da veruju u kraj kapitalizma, koji je predvideo Marks.
Možda su u jednom trenutku i oni odbili da veruju u kraj ropstva i u kraj feudalizma, sisteme za koje su tvrdili da ih je zamenio kapitalizam, što potvrđuje i Marks sa svojim istorijskim materijalizmom. Ostavimo po strani činjenicu da ni ropstvo ni feudalizam nisu potpuno eliminisani i nastavljaju da postoje do danas, čime dokazuju tezu da sistemi nikada ne zamene jedan drugog u potpunosti, već stare, manje efikasne, potisnu na margine.
[adsenseyu1]
U tim objavama, neki su, poput Fukujame, čak proglasili “kraj istorije”. To je svojevrsno zamrznuto društvo koje se nikada neće promeniti. Međutim, kasniji događaji su pokazali da se to nije dogodilo i svet danas fermentira i menja se brže nego ikada u istoriji, iako su neki hteli da ga zarobe u nekom statičkom i stanju posebno korisnim za njih.
I premda na prestižnim svetskim univerzitetima, uključujući ona na Zapadu, još uvek pažljivo proučavaju Marksa, to čine samo u delu u kom on iznosi kritiku kapitalizma, detaljnu i preciznu kakvu niko pre nije napravio. To čine na prvom mestu da uspeju da prepoznaju anomalije koje bi mogle dovesti do urušavanja sistema i da se u tom delu pristane na neke kozmetičke promene kako bi se eliminisao revolucionarni potencijal. I ide im od ruke. Tako danas imate „borce protiv nepravde“, koji će se čak predstaviti kao „levičari“, ali deluju tako da se ne promeni ništa važno i da se postojeći sistem održi u životu što je duže moguće.
Međutim, na zapadnim univerzitetima se Marks ne proučava u delu u kom on govori o kraju kapitalizma, iako se čini da je pravo vreme upravo za takve rasprave.
Ali i sami marksisti imaju sličnu bolest, jer mnogi takođe veruju u kraj istorije. Samo će ovaj “kraj istorije” doći u njihovom, sledećem i konačnom sistemu – komunizmu. To su svetovi “Večnog podneva”. Ovde, naravno, imamo i uticaj religije, koja kaže „kako Njegovom kraljevstvu neće biti kraja”.
U Sovjetskom Savezu su često znali da se našale kada su govorili o tome kako je „komunizam“, iako nikada nije bio ostvaren, ali taj termin koristimo zbog lakšeg razumevanja, dakle, kako je moguće da je komunizam uspeo u uslovima u kojima su Marks i Engels tvrdili da nikako ne može da pusti korene. Znamo da je Rusko Carstvo bilo feudalna tvorevina, koja je 1917. iz feudalizma napravilo „skok“ u realni socijalizam. U SSSR-u su tvrdili da je upravo to bio razlog. Pobožno pravoslavni seljaci i većina naroda Ruskog Carstva je Boga „zamenilo“ sa Marksom, poslanik i iskupitelj, poput Isusa Hrista, bio je Lenjin koji se žrtvovao i umro za objavu istine, a dvanaest apostola su bili sekretari Centralnog komiteta koji su širili objavu među pastvom uz obećanje „Večnog podneva“ koje će doći sa komunizmom, nakon čega se ništa neće menjati.
[adsenseyu4]
Međutim, to je u suprotnosti sa temeljnim načelima dijalektike. Naime, jedina opcija za stvarni kraj istorije je potpuni nestanak čovečanstva. U svim ostalim slučajevima, bilo koji sistem, bilo koja zajednica stvoriće „tezu-antitezu-sintezu“.
Svako društvo se ili razvija ili propada. Nemoguće je održati visok nivo stabilnosti bilo kog društva bez razvoja tehnologije. Dugo vremena je postojala relikvija, koja živi i danas, da samo etnička grupa može da bude stabilna. Ali je istorija dokazala da i etničke grupe žive dok je novi narodi ne izbrišu i asimiluju u nekom od sledećih osvajanja.
Svaki nivo razvoja proizvodnih snaga optimalno odgovara svom društvu i kada dođe do promene načina proizvodnje sredstava za život menjaju se sistemi i društva u celini. Ali taj prelaz se ne događa “klikom” ili nečijom željom, već objektivnim procesom, koji je dugotrajan, praćen žestokim otporom starih elita i opštom inercijom i sistema i mišljenja.
Tako je i revolucija uspela da pobedi u Sovjetskom Savezu, ideja komunizma je živela decenijama, ali se ispostavilo da je čitava ideja zamenila religiju. Pravoslavna mistika je doprinela tome da su se sovjetski narodi žrtvovali, često dorovoljno, kako bi „socijalističku revoluciju izvezli u najdalje delove sveta“. Stoga Marks i Engels nisu bili u pravu, što je posledica njihovog ekonomskog redukcionizma. Ništa više.
Govoreći o proizvodnim odnosima, svaka tehnološka struktura ima svoj sve snažniji izvor energije. Najveća efikasnost uglja postignuta je krajem devetnaestog veka, a vrhunska efikasnost nafte postignuta je pre dvadeset ili trideset godina, od kada nije zabeležen poseban napredak. Za prelazak na sledeći tehnološki nivo potreban nam je novi izvor energije. Ali ovde treba naglasiti kako nam ne treba nikakva baterija, poput Ilona Maska, već izvor energije.
Dakle, čak su i komunistički marksisti masovno bili zaraženi idejom o “kraju istorije”. Nažalost, da nije revizionista i lažne levice, prefiks „komunistički“ kod bilo kog marksista ne bi bio potreban. Ali kako se danas svako naziva „levičarem“, nužno je da se istinski odvoji od „levičara“ poput Sandersa, Olandea, Korbina, Ciprasa i drugih. Dakle, čak su i istinski marksisti govorili o „kraju istorije“.
„Pobedićemo i izgradićemo idealno utopijsko društvo u kom neće biti protivrečnosti“, tvrdili su i verovali u to.
Ali to se ne događa. Primitivna ideja komunizma donekle podseća na opis prvog rajskog kruga kod Dantea Aligierija, gde monahinje sede i raduju se što su u raju. Večno “sede i raduju se”. I to je to.
Profesor sociologije na Univerzitetu u Aberdinu dokazao je da se svako društvo sa više od oko 50 hiljada ljudi raspada u podzajednice koje imaju sukobljene interese.
Stoga su pokušaji izgradnje „besklasnog društva“ dobro poznati beznadežni eksperiment. Moramo graditi društvo u kom bi se ti sukobi sveli na najmanju moguću meru, a alati za njihovo rešavanje moraju biti bezbolniji što je više moguće.
[adsenseyu1]
Dakle, možete biti i „komunista“ u smislu da stremite toj ideji kao nečem neostvarivom u apsolutnom smislu, ali treba pozdraviti svaki napredak na tom putu bez kraja.
U sledećem krugu društvenog razvoja, nakon kapitalizma, pojaviće se nove klase i među njima će se pojaviti nova protivrečja. Baš kao u Sovjetskom Savezu u kom se pojavila klasa nomenklature čiji su interesi bili u suprotnosti s radničkom klasom. To je bila poznata „crvena buržoazija“, iako članovi ove nomenklature i njihovi potomci žestoko poriču njeno postojanje.
Očigledno je da takav sistem ne može dugo da traje. Iako su nedavno „propagandni naučnici“, koji služe tom dvoru, namerno pokušavali da podstiču lude ideje poput „novca koji se može neograničeno štampati“ i „dugova koji se mogu neograničeno naplaćivati“, što bi u suštini bila „ekonomska škola Zimbabvea“, negirati razvoj sledeće faze globalne krize postaje sve teže.
A kad se uruši taj finansijski postkapitalizam, formiraće se novi sistem društvenih i proizvodnih odnosa. Hoće li to biti komunizam? Nisam siguran. Hoće li tako biti zauvek? Ne, definitivno ne.
Stoga itekako ima smisla razgovarati o stvaranju filozofije i ideologije napretka, odnosno o doslednom razvoju društva iz jednog u drugi oblik, ali se taj proces treba smatrati beskrajnim.
Dakle, samo je budala kao Hruščov mogla da kaže „mi ćemo izgraditi komunizam do 1980. godine“. I da je izgrađen, šta onda? Društvo i pojedinac u tom društvu ne mogu da ne rade ništa, da ne uče, ne razvijaju se. To je nemoguće zbog same ljudske prirode. Stoga nije dovoljno sanjati određenu utopiju, već treba da razvijamo, poboljšavamo i prilagođavamo postojeću stvarnost.
[adsenseyu4]
Naravno, za ljude koji trguju s tom „svetlom budućnosti“ je to neprihvatljivo i njima, baš kao sveštenicima koji večno blaženstvo nude na onom svetu, dobro dođe malo „komunizma“ u budućnosti.
Ko je zajednički neprijatelj industrijskog kapitalizma i radničke klase?
U prvom redu treba reći da je kapitalizam od svojih prvih dana u sebi nosio ovu suicidalnu klicu, metastazu koja ga je na kraju uništila. Ali to ne znači da su kapitalizam i njegova nacionalna građanska država, koji su na marginu potisnuli feudalizam, zbog toga bili loši.
Moramo navesti jednu stvar. Čini se da je očigledno, ali iz nekog razloga to još niko nije rekao. Dakle, klasični kapitalizam, kakav su opisali Veber i Smit, zapravo umire.
Stopa dobiti u industrijskoj proizvodnji, kako je predviđao Karl Marks, kontinuirano opada i već je blizu nule. U nekim industrijama je ona već dugo negativna i takve industrije preživljavaju isključivo kontinuiranim privlačenjem kredita. Zbog toga mnoge američke kompanije imaju dug pet do šest puta veći od njihove tržišne kapitalizacije. I ovde govorimo o velikim kompanijama, koje bi trebalo da budu stubovi ekonomskog rasta.
Prema tome, danas i sama eksploatacija radnika, usled eksproprijacije njihovog dela dodane vrednosti, teži nuli. To je tako zato što upravo proizvodnja dugo nije bila najprofitabilnija delatnost u svetu.
Već nekoliko decenija u svetu vlada potpuno drugačija vrsta eksploatacije, a začuđujuće je da gotovo niko to nije detaljno opisao i stvari nazvao pravim imenom. Dakle, imamo oblik eksploatacije koji je vidljiv, ali niko ne želi da ga prizna.
Dominantan oblik iskorišćavanja ljudi gotovo na čitavoj planeti je odavno finansijski kapitalizam, ili drugim rečima kreditno vezivanje. Ovaj kapitalizam nema veze sa kapitalizmom ili nekim drugim sisetmom koji proizvodi robu i usluge.
Osim toga on nema ni svoju nacionalnu državu, iako su mu sedišta uglavnom u Sjedinjenim Državama i Londonu, delom u Frankfurtu i Parizu, nešto i u Aziji, ali više kao ogranci hobotnice koja je rođena u Breton Vudsu.
Već dugo se vrtimo oko ove teme, ali uglavnom sa opisivanjem pojedinih karakteristika i nekih od protivrečja povezanih sa finansijskim kapitalizmom.
Danas globalni dug iznosi 230 odsto globalnog BDP-a. Stoga je profit u finansijskom sektoru mnogostruko veći od dobiti u industriji ili uslugama.
U tom svetu glavni eksploatatori odavno nisu vlasnici fabrika, već vlasnici banaka. Zapravo, nešto slično je predvideo Lenjin kad je pisao o prevlasti finansijskog kapitala, samo su te knjige kod nas početkom ’90-ih uglavnom završile na lomači. Vrlo mudro, zaista…
Međutim, Lejnin je pogrešio u svom predviđanju, jer nije došlo do spajanja finansijskog i industrijskog kapitala, kao što se pretpostavljalo, već je finansijski kapital počeo da paralizuje ne samo stanovništvo, već i industrijske kompanije, što potvrđuju njihovi ogromni dugovi.
Štaviše, ekonomisti svih boja danas govore „kako je proizvodnja bez kredita nemoguća“. Ali nije uvek bilo tako. U doba Vebera i Marksa toga nije bilo.
Danas na planeti nema profitabilnijeg zanimanja, osim, možda, trgovine drogom, od pozajmljivanja novca uz kamate.
Glavna teza je krajnje jednostavna. Danas praktično ne postoji područje ekonomskih aktivnosti koje nije zavisno od kapitala i kredita. I ovde ne govorimo o industrijama, već i na ličnom nivou.
Nabrojimo samo potrošačke kredite, kredite na karticama, hipotekarne, automobilske, obrazovne i medicinske kredite, iako u „zaostalim“ zemljama poput Rusije, Kine i sličnih, krediti u školstvu i zdravstvu nisu posebno razvijeni. Tu su i krediti “za osiguranje operativnih aktivnosti preduzeća” i tako dalje, i tako dalje unedogled.
Ako je američki nacionalni dug nedavno premašio 23.000 milijardi dolara, a za godinu ili malo više će tome dodati barem još 3.000 milijardi, znači da je ukupni američki dug nekoliko puta veći i doseže preko 74.000 milijardi dolara. Odnosno, 51.000 milijardi su dugovi stanovništva i korporacija.
Smešno je reći, ali čak i špekulanti na Vol Stritu stenju pod teretom kreditnog ropstva, maržnog duga, odnosno kamata koje su prisiljeni da plaćaju. Naravno, njih apsolutno ne treba žaliti zbog toga, samo iznosimo činjenice.
Klasični kapitalisti poput Vebera i Smita su sveci u poređenju sa eksploatatorima banaka. Štaviše, oni su se poput srednjovekovnih trgovaca bavili korisnom funkcijom organizovanja proizvodnje. Preuzimali su rizike ulaganja, stvarali fabrike, proizvodili proizvode koji su udovoljavali stvarnim potrebama stanovništva, brinuli se za logistiku distribucije roba, od mašina do krajnjeg potrošača i tako dalje.
Apsurd, da ne kažem tragedija, je što su na trenutnom nivou razvoja tehnologije oni apsolutno nepotrebni posrednici.
I upravo su oni stvorili promašeni sistem u kom sav odštampani novac odmah ide na berzu u špekulacije i ne dopire do realnog sektora, ni proizvodnje ni stanovništva. Ovaj sistem guši ekonomiju Sjedinjenih Država i Evropske unije, a srećom po Ruse i Kineze, tamo je objektivno mnogo manje razvijen, iako i tamo postoji određeni transfer finansija na tržište valutnih špekulacija.
Ovo je čisto parazitski sistem koji davi i ubija svetsku ekonomiju – proizvodnju, trgovinu i socijalnu sferu.
Naglašavam da finansijski postkapitalizam nije sledeći oblik sistema koji je nužno morao da nastupi nakon kapitalizma, jer ne doprinosi razvoju proizvodnih snaga ni napretku, već ih na svaki način usporava i guši. To je slepa ulica u koju su nas uveli bankari.
Stoga se može govoriti o dvema mogućnostima za relativno siguran izlazak iz trenutne situacije. Ili odstupanje od „klasičnog“ kapitalizma devetnaestog veka, što nije najbolja opcija, uključujući i to što je preplavljena naknadnim ponavljanjem trenutnog scenarija, ili prelaz u jedan ili drugi oblik socijalizma koji neće biti zatrovan eksperimentima sa neostvarivim utopijama, uz obaveznu promenu monetarnog sistema, što uključuje i odbacivanje „lakog novca“.
U stvari, može se govoriti, ako ne o postupnom uklanjanju protivrečja između uslovnih “proletera” i uslovnih “kapitalista”, onih industrijskih, onda barem o primirju. Naime, tone nužno jer se pojavila nova klasa – bankari – koja iskorišćava i parazitira i na jednima i na drugima. Sisaju krv i industrijalcima i „kapitalistima“ realnog sektora i čitavim narodima.
Da biste to shvatili, pogledajte različite zajmove, od potrošačkih i hipotekarnih do industrijskih. Iznose dugovanja i ukupni iznos plaćanja na osnovu njih.
Stoga glavni front borbe protiv eksploatacije i nepravde danas ne leži u “klasnoj borbi” u primitivnom smislu ovog termina, već u sukobu globalnog finansijskog kapitala, koji je srušio SAD i EU, i zemalja koje se njemu protive – Rusiji, Kini, Indiji, Iranu i tako dalje.
Fizičko utelovljenje tog finansijskog postkapitalizma su FED i ESB, kao i niz najvećih američkih i evropskih banaka koje su usko povezane s njima i najveći su korisnici ovog sistema.
Kao drugi primer, dovoljno je pogledati statistiku prema kojoj su Federalne rezerve (FED) stvarni vlasnici više od polovine nekretnina u Sjedinjenim Državama, i stambenih i poslovnih, a dok osoba u potpunosti ne plati hipoteku, FED zapravo poseduje njen dom.
Da biste razumeli koliko je ta kreditna obaveza velika, evo još nekoliko podataka o američkoj ekonomiji:
Hipotekarni zajmovi – gotovo 10.000 milijardi dolara;
Zajmovi za obrazovanje – 1.500 milijardi;
Krediti za automobile – više od 1.200 milijardi;
Dugovi na kreditnim karticama – 1.500 milijardi.
Svaki Amerikanac u proseku godišnje plaća oko 14.000 dolara samo za kamate na kredite.
Pre deset godina su retki upozoravali kako je “kredit krađa budućnosti”. Što ljudi i industrije budu imali više kredita, kupovna moć im se smanjuje, a to znači da je ostalo manje novca za ulaganja i razvoj.
Ako je u Kini stopa štednje veća od 30 odsto, u “prosperitetnim” zapadnim zemljama značajan deo stanovništva uopšte nema štednje. Oni imaju samo dugove, što automatski smanjuje i ulaganja i sama „očekivanja potrošača“, oko kojih američka i evropska statistika toliko rado plešu, ali uz zvuke orkestra na Titaniku.
Dakle, da ponovimo još jednom – postojeći globalni bankarski sistem temeljen na kamatama ne pomaže razvoju globalne ekonomije, već je ubija, i mora se uništiti.
Ako bude potrebno, zajedničkim naporima radnika i industrijalaca. To bi trebalo da bude manifest naprednih snaga 2019. godine. Komunista ionako više nema.
(logicno.com)
