Kako su zlatne rezerve Kraljevine Jugoslavije nestale i misteriozno završile preko okeana. Pre početka Drugog svetskog rata Savet zemaljske odbrane Jugoslavije donosi odluku da se zlato polako sklanja iz Beograda
U drugoj polovini tridesetih godina prošlog veka knez Pavle je bio duboko svestan evropske realnosti – da se versajski sistem raspada i da je Nemačka postala poluga koja stvara novi poredak. To je značilo da u takvoj konstelaciji odnosa Jugoslavija mora da pronađe svoje mesto.
Uviđajući opasnost po zemlju i pre početka Drugog svetskog rata, Savet zemaljske odbrane Jugoslavije donosi odluku da se zlatne rezerve polako sklanjaju iz Beograda. Prvi deo zlatnih rezervi prebačen je u Englesku, u maju 1939. godine. Transport je izvršen razaračem „Beograd“.
[adsenseyu1]
U Englesku je stiglo 980 sanduka u kojima se nalazilo 3.379 zlatnih poluga. Narodna banka Kraljevine Jugoslavije u Londonu je već imala 225 zlatnih poluga, pa je ta rezerva uvećana na 44.886,61 kilogram. Prema svim raspoloživim podacima do kojih je došao istoričar Miodrag Janković, uoči puča 27. marta 1941. godine Kraljevina Jugoslavija je posedovala 84.574 kilograma čistog zlata.
Posle početka Drugog svetskog rata, kada se očekivao napad na Englesku, odlučeno je da se zlato hitno prebaci u SAD. U Njujork je iz Engleske transportovan 33.683,51 kilogram zlata. U engleskom trezoru do kraja rata je ostalo 11.203,10 kilograma.
Sredinom 1940. godine organizovana su još dva transporta: zlato je povučeno iz Švajcarske i preko Atine upućeno u Njujork (344 sanduka, odnosno 14.168,16 kilograma čistog zlata).
Neposredno pred bombardovanje Beograda, Narodna banka Kraljevine Jugoslavije je kod Federalnih rezervi u SAD imala 41.666 kilograma zlata.
Tih dana, tačnije 18. marta 1941. godine, Narodna banka prodala je 20.002 kilograma zlata za 11.225.000 dolara, a novac je deponovan kod Brazilske banke.
U trezorima u zemlji ostao je 10.703,41 kilogram: u užičkom podzemnom trezoru 9.611,30 i u Sarajevu 1.089,80 kilograma. Ministar finansija u Simovićevoj pučističkoj vladi, Hrvat dr Juraj Šutej, naredio je 7. aprila 1941. da se zlato iz užičkog trezora (204 sanduka) premesti u Mostar. Kad je 10. aprila u Zagrebu proglašena NDH, ovo zlato je 14. aprila hitno prebačeno u Nikšić i sklonjeno u pećini Trebjesa. Ni tu nije ostalo, već je 15. aprila sklonjeno na aerodrom Krapino polje, radi prebacivanja u inostranstvo. Zlato koje je ostalo u Sarajevu zaplenile su ustaše. Na nikšićkom aerodromu ostalo je 190 sanduka državnog zlata.
U avione je, zbog male nosivosti i prevelikog broja „pobegulja“, ukrcano svega 14 sanduka, sa 674 kilograma zlata. Pučistička vlada ponela je osam sanduka (385 kg), a generalitet šest (289 kg). U avionu generala Bore Mirkovića bilo je najviše – tri sanduka sa zlatom.
Zlato koje su doneli u Englesku, pučisti su morali da deponuju u Engleskoj banci. Od toga su isplaćivane plate ministrima i službenicima u njihovim vladama u Londonu, kao i mesečne prinadležnosti kraljici Mariji, kralju Petru Drugom i njegovoj braći kraljevićima Tomislavu i Andreju do 1952. godine.
To nije bilo sve. Pučističke vlade – generala Simovića, Slobodana Jovanovića (dve), Miloša Trifunovića, Božidara Purića i Ivana Šubašića – imale su na raspolaganju depozit Narodne banke Kraljevine Jugoslavije u banci Federalnih rezervi u Njujorku u iznosu od 24.587.814,08 dolara. Na tom računu posle rata je ostalo neutrošeno svega 662.757,13 dolara. Oni su, u emigraciji, potrošili blizu 20 miliona dolara.
Od zlata koje je ostalo u Nikšiću, 100 kilograma je ukradeno u haosu tokom bekstva vlade. Italijani su oteli 176 sanduka, ili 8.393,22 kilograma. Nemci su u manastiru Ostrog zaplenili četiri sanduka sa 188,45 kilograma. Četnici su pronašli i uzeli jedan, a Ozna je uzela pet sanduka i prenela ih u Beograd. Ustaše su, videli smo, ukrale 1.089,80 kilograma.
Posle dugogodišnjih istraživanja Reparacione komisije posle Drugog svetskog rata, utvrđeno je da su u vlasništvu FNRJ ostala 49.033 od predratna 84.574 kilograma monetarnog zlata.
Vlast u Vašingtonu je procenila da je konfiskovana imovina njihovih građana u Jugoslaviji vredna 17.000.000 dolara. Inače, stvarna vrednost konfiskovane imovine američkih građana iznosila je između tri miliona i pet miliona dolara. Amerikanci su zahtevali da Jugoslavija to isplati od zlata koje je bilo čuvano u njihovim Federalnim rezervama. Posle ove odluke Vašingtona, jugoslovenska strana je sačinila prigovor koji je napisao profesor dr Milan Bartoš. U tom podnesku profesor Bartoš je tvrdio da je reč o depozitu u nuždi i da on ne sme da se dira. Međutim, ovaj prigovor je odbijen. I tako su naši „saveznici“ Amerikanci iz jugoslovenskog depozita od 41.666 kilograma monetarnog zlata uzeli sebi 15.649,22 kilograma.
Vreme će pokazati da Amerikanci nisu naplatili samo imovinu koju su komunističke vlasti konfiskovale američkim građanima 1948. godine. Pragmatičari kakvi jesu, kao prava trgovačka nacija, oni su naplatili sve ono što su tokom rata, naročito poslednjih godinu-
-dve, slali kao pomoć. Sve oružje, uniforme, hranu, vozila, avione… koje su za vreme rata isporučili bilo Brozovim partizanima ili Mihailovićevim četnicima.
Njihov cinizam se ovde ne završava. Po svemu sudeći, naplatiće i svaku bombu koju su krajem 1943. i 1944. godine bacili na srpske i crnogorske gradove. Amerikancima je uspelo da naplate i svaki litar goriva za svoje leteće tvrđave koje su duže od godinu dane sejale smrt i razarale ono što je stotinama godina građeno po Beogradu, Nišu, Nikšiću, Podgorici, Leskovcu… Imali su za to i veliko pokriće. Bombardovanje Srbije i Crne Gore tražio je Josip Broz, preko svojih generala.
Ali to za nas Srbe nije bilo ništo novo. Posle Prvog svetskog rata, takođe naši saveznici Francuzi i Englezi zahtevali su da im se sva pomoć plati. Čak i pertle za cokule koje su bile isporučene srpskoj vojsci pred proboj Solunskog fronta, a da ne govorimo o topovskoj municiji. I plaćene su tim našim saveznicima njihove pertle!
Ostaje činjenica da Karađorđevići nisu „pobegli s narodnim parama“. Kralj Petar Drugi je iz Nikšića odleteo samo sa ličnim prtljagom. Knez Pavle je, s porodicom, 27. marta 1941. godine u ponoć, takođe samo s ličnim prtljagom, ukrcan u voz koji ga je odvezao u Grčku, gde je predat Englezima, koji su ga internirali u Keniju.
(Novosti.rs)
