Kada se u porodici pojavi neko ko je bolestan, cela kuća se pretvara u mali front pažnje i discipline. Stručnjaci podsećaju da se infekcija može izbeći – ili bar umanjiti rizik – ako se preduzmu prave mere.
Nije u pitanju nikakva komplikovana nauka, već set praktičnih koraka koji mogu napraviti razliku.
Prvo i osnovno: izolacija. Ako postoji mogućnost, osobu koja je bolesna treba premestiti u posebnu sobu. Čak i najjednostavniji dogovor poput komunikacije kroz zatvorena vrata može da smanji izloženost.
„Izbegavajte bliski kontakt sa kapljicama u vazduhu. Izbegavajte duge razgovore u istoj prostoriji“, upozorio je jedan od stručnjaka. To deluje strogo, ali upravo takva disciplina pomaže da zdravi članovi ostanu zdravi.
Naravno, nije svaka kuća prostrana, pa se često postavlja pitanje: šta ako nema druge sobe? Čak i tada, kažu lekari, treba pokušati da se napravi neka vrsta privremene izolacije – paravan, pregrada, ili makar dogovor o distanci u istoj prostoriji. Iako deluje nesavršeno, svaka prepreka između zdravih i bolesnih umanjuje šanse da se virus prenese.
Tu na scenu stupaju i dodatne mere. Zdravi ukućani trebalo bi da nose maske u kontaktu sa bolesnom osobom. Stručnjaci napominju i važnost nazalnih filtera – mala pomoć koja može zaštititi disajne puteve.
Poseban akcenat stavljen je na sluzokože: one moraju biti zaštićene, jer predstavljaju ulazna vrata za većinu virusa. Vlaženje nosa sprečava isušivanje i smanjuje rizik.
Na prvi pogled, sve ovo može izgledati prenaglašeno – ko još želi da u sopstvenoj kući hoda sa maskom ili razgovara sa bližnjima kroz vrata? Ipak, upravo ti mali, neprijatni potezi prave razliku u tome da li će se bolest zaustaviti na jednom članu porodice ili će „obići“ sve redom.
U praksi, porodice koje su se držale ovih mera imale su manje sekundarnih slučajeva. To ne znači da garancija postoji, ali se rizik značajno smanjuje.
A na kraju, pitanje koje ostaje da visi u vazduhu: koliko smo spremni da na kratko promenimo navike da bismo sačuvali zdravlje onih koji su nam najbliži?
