Drugi svetski rat je odneo neverovatno veliki broj života i Sovjetski Savez se morao nekako izboriti s tim demografskim gubitkom.
Sovjetski Savez nije odmah priznao razmere svojih gubitaka. Zvanična procena ljudskih žrtava posle rata rasla je direktno proporcionalno protoku vremena: od sedam miliona u vreme Staljina do 26,6 miliona za vreme Vladimira Putina (i još nije definitivna).
Još uvek je teško zamisliti toliki broj ubijenih u ratu i stradalih u pozadini. Ali još je teže bilo izboriti se s ovim nedostatkom ljudi.
[adsenseyu1]
Jednostavan odgovor na pitanje kako je Sovjetskom Savezu to pošlo za rukom je – nikako. Od ovih gubitaka Rusija se ne može potpuno oporaviti čak ni posle 75 godina.
Zemlja žena
Kao prvo, situaciju je dodatno otežavalo to što gubici nisu bili raspoređeni ravnomerno u svim starosnim grupama. Među ubijenima je bilo najviše ljudi starosti za mobilizaciju (što je takođe reproduktivno doba). Kao drugo, prvenstveno su stradali muškarci. Kao posledica toga, u stanovništvu se pojavila značajna disproporcija među polovima.
„Dizbalans između muškaraca i žena u Rusiji bio je čak veći nego u Ukrajini i Belorusiji, koje su za vreme rata bile u celosti pod okupacijom, dok se u Rusiji pod okupacijom našlo samo oko četvrtine stanovništva“, ističe istraživač ljudskih gubitaka Nikolaj Savčenko.
[adsenseyu1]
Prema popisu iz 1959. godine, žena je bilo za 18,43 miliona više nego muškaraca, a natalitet je prepolovljen. „Ovako veliki pad nije se dogodio čak ni u Nemačkoj ili Poljskoj, koje su pretrpele značajne ljudske gubitke tokom Drugog svetskog rata“, kaže stručnjak iz centra „Carnegie“, zamenik direktora Instituta za demografiju „Visoke škole ekonomije“ Mihail Denisenko. Migracije takođe nisu mogle da pomognu, jer je malo ljudi sanjalo o tome da se preseli u Sovjetski Savez i malom broju je to bilo dozvoljeno.
Šta su preduzeli?
Kasnije, u posleratnom Sovjetskom Savezu krajem 80-ih godina, ovaj dizbalans se znatno smanjio i priraštaj stanovništva je već dostigao pristojan nivo, premda nije bio konstantan. Na primer, 80-ih godina u zemlji je rođeno za dva miliona i 280 hiljada više dece nego što se očekivalo po svim prognozama.
Za ove privremene skokove nataliteta zaslužne su samo dve okolnosti. Jedna od njih se dogodila još pre Drugog svetskog rata. Staljin je 1936. godine objavio odluku „O zabrani abortusa“. Osim toga, planirao je paket mera finansijske pomoći majkama. A zatim se pojavila tajna odluka Narodnog komesarijata za zdravlje o povlačenju iz trgovine svih kontracepcijskih sredstava.
I pored svega toga, Rusija je bila prva zemlja na svetu u kojoj je ozakonjen prekid trudnoće po ženinom izboru (u evropskim zemljama se to dogodilo tek posle Drugog svetskog rata, 50-ih godina).
20-ih godina 20. veka revolucionarka i Lenjinova supruga Nadežda Krupska je zapisala: „Lekari i babice su zarađivali na abortusima. Jeftini abortus kom je pribegavala posluga, obično su obavljali potpuno nekompetentni ljudi i bio je vrlo rizičan… Ne može se smatrati zločinom uništenje ploda koji još nije postao živo biće i predstavlja još uvek deo majčinog organizma.“ Ovakvo razmišljanje je u to doba bilo rasprostranjeno. Ali zbog ekonomskih teškoća, posebno masovne gladi 1932.-1933. godine, u zemlji je počeo nezaustavljivo da pada natalitet i Sovjetski Savez se 30-ih godina odlučuje na nagli zaokret u socijalnoj politici.
[adsenseyu4]
Druga okolnost su olakšice koje su se dobijale unutar demografske politike zemlje. Njih su mogle da koriste žene rođene 50-60-ih godina, tako da je 80-ih došlo do naglog skoka nataliteta. Sve to je osiguralo nestabilan, ali ipak pozitivan prirast stanovništva. 2010. godine je razlika u zemlji između broja muškaraca i žena smanjena na osam miliona.
Pa ipak, to je neuporedivo sa situacijom kakva bi bila da je tih skoro 27 miliona ljudi preživelo. Stručnjaci i dalje ocenjuju da Rusija „umire“.
Još jedan pad
Natalitet u Rusiji je 2017. godine bio najniži u poslednjih 10 godina i otad se situacija nije popravila. Kako bi se nešto promenilo, država je započela specijalni nacionalni projekat s trajanjem do 2024. godine pod nazivom „Demografija“ i sa budžetom od preko 40 milijardi dolara. Ovaj program je direktan nastavak državnih programa podrške iz sredine 2000-ih i njegova osnovna pokretačka snaga je isplaćivanje pomoći za porodice s više dece (multiple-child allowance).
Ali smatra se da ni to neće biti dovoljno i demografi predviđaju još jedan pad nataliteta. Jedni pritom kritikuju projekat „Demografija“ zbog preterano velikog budžeta, dok drugi smatraju da finansiranje treba uvećati barem četiri puta, dok ne dosegne dva odsto BDP-a.
Kako ističe generalni direktor Instituta za naučno-društvenu ekspertizu Sergej Ribaljčenko, „u evropskim zemljama je ovaj pokazatelj tri do četiri odsto BDP-a, a u Francuskoj pet do šest odsto, pa ono što danas postoji u Rusiji nije dovoljno.
(hr.rbth.com)
[adsenseyu4]
